Мср Јелена Вујановић

Политика признања заснива се на проширеном разумевању правде и преовлађујуће структуралне неправде, не само у оквиру закона вец́ кроз институцију јавне сфере. За разлику од модела културног признања усмереног на обезбеђивање специфичних политичких услова за културне мањине, статусни модел признања сагледава шире разумевање савременог друштва кроз промену норми и институцијских правила друштва. Такав приступ захтева јавни простор (интер)културног изражавања, односно хетерогену јавност као израз различитости у слободи. Кроз перспективу нових друштвених захтева, захтеви за друштвеним признањем модификују традиционално схватање односа друштва и колективних захтева.  Заговорници политике признања статусне различитости указују да се друштво обликује у релацијама доминације и потлачености те се залажу за  структуралну повезаности рада и признања.  Политика признања статусне различитости и културног признања могу се надопунити  повезивањем праведности либералног схваћања са теоријом праведности утемељеној на принципу једнакости и слободе које се постиже кроз друштвено признање, као део институционалне или политичке сфере.

Избор облика промоције и креирање порука у оквиру њих у складу са циљем кампање чине важан елемент стратегије политичког маркетинга. У фокусу овог рада су односи са јавношћу и публицитет у медијима као облици промоције у оквиру стратегије политичког маркетинга учесника на парламентарним и председничким изборима у Републици Србији 2022. године. Рад полази од питања које активности односа са јавношћу и привлачења публицитета су партије и кандидати спроводили, да ли је фокус ових облика промоције био на темама и политикама, имиџу кандидата и лидера или конфронтацији са конкурентима, те како се то уклапа у њихову цјелокупну стратегију политичког маркетинга. За потребе истраживања анализираћемо садржај свих прилога о актерима кампање на порталима новинских агенција Бета и Танјуг у периоду од 11. до 31. марта 2022. године и присуство на насловним странама дневних новина, те спровести интервјуе са представницима изборних листа. Истраживање ће се осврнути и на питање утицаја сукоба у Украјини на публицитет учесника кампање и могућност да спроведу сопствене стратегије односа са јавношћу.

У овом раду извршићемо анализу рада РЕМ-а у погледу надзора електронских медија у току изборних кампања 2016, 2017. и 2018. године. Циљ овог рада је прво, да утврди зашто Савет РЕМ-а није објавио извештај о надзору над радом емитера током изборне кампање за парламентарне изборе 2016. и да ли је и како РЕМ вршио надзор над радом емитера током изборне кампање за председничке изборе 2017. и локалне изборе 2018. године. И друго, да утврдимо да ли је такво деловање Савета РЕМ-а последица лошег законског оквира или нечег другог, те да ли постоји простор за побољшање рада РЕМ-а у погледу обезбеђивања правила о заступљености на електронским медијима у току изборних кампања, који су важан сегмент правила за фер изборе. У том смислу анализираћемо законски оквир који се односи на рад РЕМ-а у току изборних кампања, деловање Савета РЕМ-а у изборним кампањама које су предмет овог рада, претходне праксе овог тела у току изборних кампања и покушаћемо да дамо одређене препоруке за побољшање регулаторног оквира и начина рада РЕМ-а у изборним кампањама.

Присуство на Интернету и посједовање званичног интернет сајта политичке партије/организације данас је постала нужност. Многи су мислили да ће управо тај нови аспект комуникације и представљања поправити нарушен однос партија са грађанима и вратити њихову примарну улогу – да артикулишу интересе друштвених група и претварају их у политичке захтјеве. Данас већ можемо поставити питање да ли су таква предвиђања била превише оптимистична. Нама се чини да су одређене промјене присутне, али да партије генерално користе своје званичне сајтове као „огласне плоче“, како их је назвао Домагој Бебић, а овим истраживањем ћемо покушати да одговоримо на питање да ли је то заиста тако. Покушаћемо, дакле да истражимо: како су политичке партије/организације у Србији користиле своје званичне веб сајтове у кампањи за парламентарне изборе 2016. године?; Да ли је у том погледу дошло до неких промјена у кампањи 2017. године?; Колико се сајтови партија у Србији разликују од сајтова политичких партија у западно-европским државама? Само истраживање се методолошки базира на аналитичком оквиру који је дао Кристиан Вакари у својој студији „Дигиталне политике у Западним демократијама: Компаративна студија“, што ћемо детаљније објаснити у самом раду.