Мср Јован Берић

Овај рад има за циљ да представи искуства студената Факултета политичких наука, Универзитета у Београду током Еразмус програма и пружи увид у начине на које су она утицала на њихове ставове о Европској унији и процесу европских интеграција. У првом делу текста представљени су циљеви Еразмус програма и стратешких докумената Републике Србије из области образовања, а затим је приказан и анализиран процес формирања политичких ставова. Фокус аутора усмерен је ка анализи искустава студената који су учествовали у Програму у периоду 2017-2019. године из перспективе циљева Еразмус програма и утицаја на ставове и друштвено умрежавање учесника. Један од закључака који произилази из овог рада јесте да су сви учесници Програма већ имали позитивне ставове о европским интеграција, али да је примећен напредак у развијању вештина и усвајању вредности повезаних са концептом европског идентитета као што су отвореност и толеранција. Поред тога, истраживање указује да међу учесницима није развијен осећај другости током Програма и да нису били суочени са већим административним изазовима који би негативно утицали на њихову перцепцију Европске уније. Ипак, како би се подстакао даљи развој Програма треба имати у виду одређене баријере као што су неадекватна доступност информација о условима и процедурама приликом пријављивања, као и o процесу одабира и признавања предмета.

Политика инклузивног образовања је неопходан сегмент који се мора адекватно спровести уколико тежимо стварању хуманијег, праведнијег и толерантнијег друштва, друштва са демократским вредностима које ће свим појединцима и групама омогућити прилику да досегну и искажу своје максималне потенцијале. Како се наведене вредности и начела усвајају у најранијем добу, образовни процес ће у великој мери креирати ставове генерација које долазе. Стога се инклузија треба сагледати не само у погледу побољшања васпитно-образовног система, већ и у погледу стварања једног бољег, хуманијег и праведнијег друштва. Имајући у виду да наставници представљају актере који својим знањима, искуствима и ставовима могу значајно обликовати инклузивну праксу, током рада се разматрају резултати различитих истраживања о ставовима наставника o инклузивном образовању након увођења инклузије у образовни систем Републике Србије. Истраживања указују да постоје бројне баријере и проблеми за адекватну имплементацију образовне инклузије. Ту треба издвојити неадекватно иницијално образовање наставника, недовољну посећеност обука и њихов квалитет, те у складу са тим недовољне компетенције наставника, затим неприлагођене техничке услове рада, мањак системске подршке и недовољну укљученост кључних актера. Поменуте баријере могу довести до опадања мотивације наставника за рад, осећаја исцрпљености, стреса, а затим и до синдрома сагоревања који ће се негативно рефлектовати на квалитет образовања. Из свега наведеног можемо закључити да се у Републици Србији пре може говорити о интеграцији деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у редован образовни систем, него о њиховој инклузији. Треба имати у виду да су анализирана истраживања углавном везана за једну јединицу локалне самоуправе, те да у наредном периоду треба радити на спровођењу свеобухватнијих истраживања која ће обухватити већи узорак на територији Републике Србије и детаљније идентификовати кључне баријере и препреке.

Политика инклузивног образовања део је шире политике стварања инклузивнијег, праведнијег, хуманијег, толерантнијег и демократичнијег друштва. С обзиром на то да деца кроз образовање усвајају бројне ставове који ће обликовати њихов живот у будућности веома је важно адекватно приступити процесу инклузивног образовања. Будући да се последњих година у погледу имплементације овог процеса воде бројне расправе сврха овог рада је да постави јасне теоријске темеље, дефинише појам и отклони нејасноће у односу да сличне термине, како би се могла формулисати јасна образовна политика и предузети мере за њену адекватну примену. У складу са тим у првом делу рада прави се дистинкција између медицинског и социјалног модела, а затим се разматрају теоријски правци и принципи на којима се заснива концепт инклузије. У том контексту анализирана су и међународна документа која чине основу за креирање националних инклузивних образовних политика. Имајући у виду да је сврха овог концепта да се кроз његову операционализацију и имплементацију побољша положај маргинализованих група, у последњем делу рада јасно су одређене кључне одлике инклузивног образовања, те је направљена дистинкција у односу на појам интеграције. Анализа научне литературе, као и међународних докумената доводи до закључка да је образовна инклузија један динамичан процес који не подразумева само укључивање маргинализованих друштвених група кроз правну регулативу у редовне школе, већ перманентан рад на прилагођавању околине и друштва потребама тих група. Такође, закључује се да је немогуће креирати потпуно инклузивни систем. Стога је важније створити економске, политичке и друштвене услове који ће пружити једнаке могућности и шансе за развијање максималних потенцијала сваке индивидуе. Овај рад треба да пружи допринос не само научној заједници, већ и наставницима и доносиоцима одлука како би боље разумели концепт и трасирали пут за спровођење пре свега образовних, али и свих других политика у друштву. Образовање је темељ сваке нације, а пут којим деца прођу током школовања одредиће њихову будућност.

Компаније послују у одређеном друштвеном окружењу, те се њихово пословање мора разматрати не сме само са становишта економских циљева, већ и са аспекта последица које такво пословање може произвести на друштвену и природну околину у којој компанија послује. Другим речима, неопходно је да компаније, поред економских, разматрају и друштвене и еколошке последице својих одлука. Стога, социјална политика, као делатност која се бави животним и радним условима људи и њиховим унапређењем, треба више пажње да посвети овом концепту. У раду је најпре сажето представљен развој овог концепта, начин на који су га различити аутори дефинисали и критиковали, а потом се доводи у везу са социјалном политиком како би се указало на значај друштвено одговорног пословања као превентивне делатности социјалне политике. Имајући у виду да компаније превасходно користе овај концепт из властитих интереса, овим радом указује се на важност укључивања свих актера који би комплементарно радили на развоју и промоцији друштвено одговорног пословања како би се подигла свест свих чланова друштва. Стожер таквог окупљања треба да представљају теоретичари и практичари из области социјалне политике, јер ће се последице неодговорног пословања одразити на животне и радне услове људи. Са друге стране, друштвено одговорним пословањем могуће је деловати на социјалну сигурност људи и побољшати њихову животну и радну околину.