Јованка Шарановић

Неутралност је најчешће третирана као дискутабилан пројекат. Реч је о концепту који је праћен бројним контрадикцијама и дилемама и отвореним оспоравањима, почев од тога шта концепт данас значи, да ли је кредибилан, рeалан, могућ и морално утемељен концепт, посебно да ли га контекст глобалних процеса дисквалификује као концепт у будућности. Теоријско полазиште текста јесте да неутралност, иако радикално модификована, није ишчезла већ и даље представља концепт који је важан сегмент међународне политике. Поновно оживљавање реалполитике у међународним односима последњих година, као и изазови мултиполарног концепта међународних односа представљају важне подстицаје легитимности избора неутралности и афирмације стратешке културе која фаворизује вредносне постулате неутралности. Пракса европских неутралних држава, без обзира што су неке од њих значајно редефинисале носеће постулате неутралности, посебно чињеница да су то државе које улазе у ред најуспешнијих савремених друштава, иде у прилог одрживости таквог концепта. У том смислу у тексту је презентована аргументација да настојање Републике Србије да практикује војну неутралност као дугорочно безбедносно опредељење представља избор стратешког карактера. Геополитички, историјски и бројни други разлози снажно потврђују карактер такве одлуке. Посебно важан аспект таквог избора представљају и носећи вредносни садржаји стратешке културе српског народа који снажно кореспондирају са идејом војне неутралности. Стратешка култура српског народа која своје полазиште има у Косовском завету и која је стварана у условима изразито ненаклоњене историје, представља аутентичан оквир утемељења једног нарочитог односа према стратешким националним питањима у будућности. Високо вреднован однос према слободи, независности, спремност на жртву за више циљеве, као и посебан друштвени статус војске, представљају суштинске постулате српске стратешке културе и као такви могу да представљају важан програм даљег унапређења концепта војне неутралности.

У тексту се анализира америчко-кинеско надметање које има прогресивну тенденцију и својом комплексношћу тешко је контролисано што чини реалним опасност од даље интензивне радикализације њихових односа. Тaj ривалитет добија посебне димензије нa простору азијског Пацифика чија јединствена геополитичка особеност подстиче снажну концентрисаност америчко-кинеских интереса, САД да оспоре све јаснији смер дискредитације сопствене моћи, а Кине да потврди своје све извесније лидерство. Конфронтираност њихових интереса упућује на неизвесност у погледу будућих безбедносних трендова на простору азијског Пацифика. Кроз призму реалполитичке теорије међународних односа и надметања за моћ као суштинског одређења односа међу државама, као и геополитичких школа које истичу примарни значају поморске моћи, у фокусу истраживачке пажње су анализа стратешких опредељења и амбиција САД и Кине на азијском Пацифику као једном од најзначајнијих геополитчких средишта савремене светске политике. Компарација стратешких амбиција и на њима заснованих политика у којима стратешка осетљивост Источног и Јужнокинеског мора има посебан значај, јасно наговештава дугорочну супротстављеност америчко-кинеских интереса, чинећи тако конфликтни контекст доминантним у њиховим билатералним односима. Kонфликтни потенцијал у њиховим односима примарно ће одређивати карактер односа у региону, доприносећи да односи на том простору буду, комплексни, нејасни и потенцијално експлозивни. Аутори закључују да надметање Кине и САД има нарастајући ток који ће, имајући у виду изражен тренд снажне поларизације односа у међународној политици, укључујући и несагледиве последице пандемије Корона вируса која наставља да још интензивније дискредитује поредак који је успоставио западни свет, додатно заоштравати потенцијални сукоб САД и Кине на азијском Пацифику као глобалном чворишту савременог света.

Настанак нових теорија о рату или адаптација старих уобичајена је пракса како би се објасниле значајне промене карактеристика оружаних сукоба у одређеним историјским периодима. Тиме је трансформација рата на прелазу два века потврда овакве праксе с обзиром на појаву нових теорија попут „нетројствени рат“, „нови ратови“, „ратови четврте генерације“ или „хибридно ратовање“. Међутим, и многе друге теорије су коришћене са истом намером јер, условно речено, друга половина 20. века представља период револуционарних промена у свим сферама друштвеног живота, укључујући и војну. Под утицајем тих промена трансформација рата добија замах успостављањем биполарног глобалног поретка и одвијањем хладног надметања супер сила. Овај период се, условно, може одредити као прва фаза промене карактеристика оружаних сукоба након завршетка Другог светског рата. Током униполарног и почетком мултиполарног периода међународних односа трансформација рата пролази кроз наредне две фазе одвијања. Разматрајући битне промене карактеристика оружаних сукоба током наведених периода аутори настоје да идентификују најзначајније факторе који су до тих промена довели.

Последња декада двадесетог, а нарочито почетак двадесетпрвог века обележене су новим околностима у којима се на „пиједестал битности“, и то на велика врата, вратила религија. Поред несумњивог значаја који битне религије савременог света имају у артикулисању духовних потреба верника, чињеница је да су многе екстремистичке, а не ретко и терористичке организације, суштину свог залагања и деловања везале за „узвишене верске разлоге“. С тим у вези, главни циљ овог рада је да, почевши од дефинисања појма – екстремизам, преко појашњења  појаве и етаблирања политичког ислама – исламизма, елаборира савремени контекст у којем се као доминантан вид верски инспирисаног насиља јавља исламистички екстремизам, као и да укаже на најважније екстремистичке групе у региону Балкана и начине њиховог деловања. Такође, овај рад говори и о могућностима војног одговора на ову пошаст савременог света, у светлу стратегијских и доктринарних докумената који дефинишу могућности истог.