Јовица Павловић

Република Србија, као држава са статусом кандидата за чланство у Европској унији, отворила је 15. и 27. преговарачко поглавље (која се баве енергетиком и заштитом животне средине) крајем 2021. године. На путу успешног затварања поменутих поглавља, Србија може да се ослони на искуства суседних земаља чланица ЕУ; превасходно Хрватске, Мађарске и Румуније. Стога примарни циљ овог рада јесте спровођење компаративне анализе политка енергетске транзиције примењених у тим државама, док се – ради испуњења секундарног циља – уједно тежи и разматрању начина путем којих би се ове политике могле применити у самој Србији, превасходно посредством прекограничне међуопштинске сарадње са поменутим земљама. У том погледу, рад се концентрише на bottom-up политике енергетске транзиције, пошто скорија истраживања (која се баве прекограничном сарадњом у области енергетске транзиције и екологије) указују на потребу за јачањем међуопштинске кооперације, односно на потребу за већом децентрализацијом и деметрополизацијом. Како би се наведени циљеви остварили, користи се интердисциплинарни приступ, који изискује ослањање на методологију правних, политичких и економских наука. Са једне стране, SWOT анализи су подвргнуте локалне политике енергетске транзиције имплементиране у суседним чланицама ЕУ, док су, са друге стране, критички размотрени како потенцијални модели размене искустава међу локалним самоуправама, тако и могући начини прекограничне међуопштинске сарадње на заједничким пројектима. Резултати указују на то да су потенцијали прекограничне међуопштинске сарадње у виду остваривања циљева из области енергетске транзиције и заштите животне средине велики, али неискоришћени. Препреку у том погледу представља централизовани државни апарат Републике Србије и појединих суседних чланица ЕУ, док румунски пример може послужити као путоказ за превазилажење датог проблема.

Следећи рад има за циљ да пружи аналитички преглед развоја еколошких политичких партија у Србији. Ослањајући се на методе праћења процеса, као и на Липсетове и Роканове и друге релевантне теорије друштвено-политичких расцепа, рад испитује како су политички догађаји у Србији у последње три деценије довели до формирања еко-активистичких покрета и партија, посебно у последњих неколико година. Тачније, испуњење примарног циља захтева, али није ограничено, на анализу како су зелене партије и еколошки покрети формирали, обликовали и мењали своје стратегије током времена, посебно када је реч о планирању активности, доношењу одлука, мобилизацији подршке и умрежавању (укључујући учешће у ширим политичким коалицијама). Студија не обухвата само праве еко-активистичке организације, већ се такође фокусира и на то како (и зашто) су се фантомске зелене странке развиле и еволуирале. Закључује се да су еколошка питања у Србији током претходне деценије постала зажнија него раније, уз све израженији долазак стране индустрије и страних инвеститора, што је последично изазвало приметно погоршање животне средине. Ово је омогућило еколошким покретима и странкама да привуку већу подршку грађана и да боље развију своје стратегије.

Овај рад се ослања на инструменталистичке експланаторне теорије сецесије и медијске теорије уоквиравања, како би изучио дискурзивне праксе којима се медији у Србији користе приликом извештавања о референдумима о независности у западноевропским државама, при чему је пажња усмерена на Уједињено Краљевство и Шпанију. Предмет рада je уоквиравање дискурса о сецесији у онлајн медијима у Србији. Циљ истраживања је да испита подударност медијских интерпретативних образаца заступљених у прилозима који дискутују покушаје сецесије Шкотске (2014) и Каталоније (2017) са медијским дискурсом о отцепљењу Косова и Метохије од Републике Србије. Рад се посебно фокусира на питање да ли медији у Србији производе пристрасне или аналитичке и информативне садржаје о осетљивој теми сецесије када покривају вести из других земаља. Узорак је заснован на Интернет архиви 10 медијских кућа (Блиц, Курир, Б92, Телеграф, Н1, Вечерње новости, Информер, Данас, РТС и Политика) које су теми националног самоопредељења посветиле значајну пажњу приликом одржавања плебисцита у Шкотској (2014) и у Каталонији (2017). Резултати истраживања побијају хипотезу о потпуном преливању „косовских” дискурзивних образаца на западноевропске случајеве, али ипак потврђују недостатак адекватног аналитичког приступа сецесионизму на српској медијској сцени.

Рад који следи има за циљ одговорити на истраживачко питање: „Да ли су и на који начин систем владавине, изборни систем, страначки систем и институција шефа државе у Уједињеном Краљевству и Швајцарској утицали на развој и обликовање друштвено-политичких расцепа који се темеље на верским, лингвистичким и националним разликама у ери елитних, масовних, народних и професионалних бирачких странака?“ Овако постављено питање за шири предмет истраживања намеће разматрањe утицаја институционалних оквира на друштвене расцепе, док се за ужи предмет интересовања могу одредити политичке институције и историјски друштвено-политички раздори у Уједињеном Краљевству и Швајцарској. Полазећи од институционалистичке теоријске претпоставке према којој институције утичу на структуре попут друштвено-политичких расцепа, овај рад употребом методе историјског праћења (historical tracing) и анализе најразличитијих система (most different systems design) пореди две институционално различито постављене али структурно сличне државе кроз разне страначке ере двадесетог и двадесетпрвог века, како би истражио постојање потенцијалне коорелацијеи узрочног односа између а) различитог начина на који су институције постављене и б) различитог развоја структурне основедруштвених расцепа у Уједињеном Краљевству и Швајцарској. Резултати рада указују на могућност постојања поменуте коорелације.