Ксенија Ђурић-Атанасиевски

Међународно право има значајну улогу у сузбијању тероризма, јер дефинише појмове и примењује норме да би спречило поједине терористичке акте, које угрожавају безбедност и основне вредности више од једне државе, и отклонило њихове последице по односе субјеката међународног права. Међународно право је морало да одреди мерила на основу којих би се неки акти, који се сматрају терористичким, сузбијали заједничком акцијом држава. Међународно право је било углавном усмерено на стварање антитерористичких инструмената као оквира за сарадњу међу државама како би се обезбедило да сви терористи буду пронађени, оптужени и кажњени. Одвраћање од терористичких аката, као последица могуће репресије, постало је недовољно у времену јачања насиља и самоубилачког тероризма. Било је потребно да се међународним правним инструментима делује превентивно и обезбеди спречавање терористичких напада и стварање безбедног међународног окружења. Основни циљ инструмената за превенцију је онемогућавање приступа средствима којима терористи могу да изведу своје насилне акте. У том контексту унапређене су конвенције којима треба да се онемогући доступност експлозива, хемијскобиолошког и нуклеарног оружја, као и правни инструменти који спречавају финансирање терористичких активности. У чланку се разматра и ефикасност антитерористичких инструмената и потреба стварања опште, свеобухватне конвенције против тероризма у Уједињеним нацијама. Србија је ратификовала све универзалне антитерористичке конвенције и Европску конвенцију, а даје свој допринос и на друге начине у правној борби против тероризма.

За остваривање демократских права цивилним друштвима потребан је, с једне стране, приступ информацијама који им омогућава да направе политички избор, а с друге стране, доступност ка­нала комуникације којима могу да се изразе мишљења о питањима од друштвеног интереса и да створе респектабилно јавно мњење које уважавају носиоци политичке власти. Рад се бави утицајем развоја комуникација и комуницирања у 21. веку на демократске процесе. Циљ рада је анализа потенцијала нових и иновираних облика комуницирања посредованих глобалном мрежом на развој демократије, односно анализа предности и недостатака савременог комуницирања за демократске процесе у једном друштву. У облику научне дескрипције представљене су предности нових облика комуницирања интерактивност, доступ­ност, стварање заједничке свести и вирутлених група за демо­кратку. Приказани су затим недостаци, који постоје у свим параметрима система са елементима: информационо-комуникационе технологије информације грађани јавна сфера и власт повратне информације. Чланак се осврће и на мањкавости међуодноса савремено комуницирање демократија у српском друштву и наводи одређене претпоставке за боље и адекватније коришћење савремених информационих технологија и нових облика комуницирања у развоју демократских процеса.

У раду се анализира карактер и динамика односа у међународној политици, у којој је све снажнији повратак на реалполитичке садржаје у спољнополитичком деловању великих сила, што недвовосмислено потврђују да глобализација не ради, да јењава њена снага и да је све мање кредибилан концепт уређења савременог светског друштва. Анализа последица глобалног финансијског колапса који је погодио свет 2008. године, турбулентних геополитичких трендова, екстремизма и хаоса у исламском свету, као и идентитетски дезоријентисаног дискурса ЕУ, као постмодерног концепта друштвеног организовања, уверљиво показују да је већи део глобализације дискредитован, а вера у једно човечанство да је све мање пожељан концепт. Глобално управљање светом испољило je бројне дисфункционалности, које су примарно последица изражених асоцијалних аспеката процеса глобализације и њене амбивалентне природе. Истовремено, технолошки развој савременог света подстиче пораст питања која захтевају глобално решавање, као и људске делатности које подразумевају јединствену или међународну регулацију. Отуда циљ рада јесте да укаже да испољене суштинске мањкавости глобалног управљања светом, иако су обесхрабриле веру у једно човечанство, оне нису умањиле објективну потребу глобалног приступа многима садржајима савремене егзистенције људи. Посебно, многи аспекти безбедности, почев од безбедности појединца па до енергетске и еколошке безбедности у савременим условима нису замисливи без интернационалног приступа.