Љубодраг Б. Савић

Више од седам деценија индустрија има веома важну улогу у економском развоју Србије. Модел развоја и неефикасна транзиција, посебно приватизација, довели су до превремене деиндустријализације. Транзициони процес у српској индустрији није створио конкурентну структуру, која би могла допринети одрживом економском развоју. Предмет истраживања у овом раду је анализа улоге индустријализације у економском развоју Србије. Циљ истраживања је да оцени развој индустрије, нарочито после 2000. године и укаже на значај ефикаснијег спровођења реиндустријализације за одрживи економски развој, као средства успешне реализације бројних циљева, а у време када процес дигитализације и брзих технолошких иновација у индустрији свакодневно мењају друштвено-економску реалност. У истраживању су коришћене временске серије и компаративна анализа као основни методолошки приступ. С обзиром да је у току Четврта индустријска револуција и да је „Индустрија 4.0“ покретач и носилац конкурентности и одрживог економског развоја, централно истраживачко питање јесте зашто је у Србији неопходно спровести поновну интензивнију реиндустријализацију. Резултати истраживања показују да реиндустријализација треба да резултира структурним променама и технолошки иновативним индустријама. Поред индустријског развоја, то би утицало на раст, запосленост, конкурентност и извоз.

У 2009. години навршило се две деценије од пада Берлинског зида и почетка транзиције бивших социјалистичких земаља. За већину ових земаља транзициони ход по мукама није био лак, али су 2004. и 2007. године, неке од најуспешнијих земаља постале чланице Европске уније. То је потврда да су ове земље, за релативно кратко време, успеле да се прилагоде захтевима и критеријумима Европске уније. Приступање ЕУ, је „преко ноћи“ значајно поправило стандард већине становника ових новопримљених чланица. Славље и опијеност чињеницом да припадају заједници европских демократских народа је делимично спласнуло, када се схвати­ло да чланство у ЕУ, осим значајних предности, подразумева и велика одрицања. Долазак страног капитала је донео и другачија правила понашања. Транзиција је за кратко време довела до оштре поларизације, на мали број веома богатих и врло моћних појединаца и већи број пауперизованих грађана, који су напорно радили да би задржали радно место и пристојна примања. У екстремно лошем положају су се нашли транзициони "губитници", који су изгубили раније позиције и радна места. Динамични развој ових земаља је временом малаксавао, а незадовољство радника је било све гласније. Глобална и веома тешка економска криза, по свој прилици, веома тешко ће погодити ову групацију земаља, што није неочекивано, имајући у виду, да је страни капитал у овима земљама имао кључну улогу у подстицању укупног привредног развоја. С обзиром да се и развијене земље такође налазе у веома озбиљној кризи, сасвим је извесно да ће прилив страног капитала у наредних неколико година бити озбиљно смањен. Осим тога, због политике очувања радних места, компаније из развијенијих земаља ће најпре затварати филијале у другим земљама. Да је криза у овим земљама стварност, потврђују и захтеви за помоћ ММФ-а и Светске банке, који нпр. у случају Мађарске износи чак 26,5 милијарди долара. С обзиром да се и Србија налази у сличној позицији, као и да озбиљно аплицира за чланство у ЕУ, у реферaту ће би­ти анализирани најважнији аспекти протеклог развоја ових земаља и Србије, последице дејства текуће економске кризе, као и предлози мера за њено ефикасно савладавање.

Већ неколико деценија у Србији се веома озбиљно размишља о уласку у Европску унију. И поред тога што се у последње време активно ради на испуњавању критеријума предвиђених за земље које желе да постану чланице ЕУ, тренутно се налазимо на пола пута. Крајем прошле године потписан је Споразум о стабилизацији и придруживању, који још увек није ратификовала већина чланица ЕУ, док Србија овај уговор једнострано примењује од 1. јануара текуће године. Наредна степеница је стицање статуса земље-кандидата. На том дугачком и захтевном путу наша земља се суочава са бројним и чини се тешко премостивим препрекама, везаним за дефинисање коначног статуса Косова и сарадњу са Хашким трибуналом. Економски развој Србије, темељен на приливу страног капитала, озбиљно успорава, откривајући бројне и крупне структурне проблеме, који нису на адекватан начин решени, спровођењем транзиционих реформи у последњој деценији. Већина наших тренутних тешкоћа (негативне стопе раста БДП-а, висок и константан дефицит спољно-трговинске размене, огромна незапосленост, дефицит државног буџета, висок и растући спољни дуг...) у крајњој линији су последица изразито ниске конкурентности српске привреде. У одговору на питање како повећати конкурентност српске привреде, као неопходне претпоставке за ефикаснији развој, односно убрзање европског пута Србије, најпре ћемо оценити транзиционе ефекте досадашњег развоја и глобалну конкурентност Србије и неких земаља из непосредног окружења. Затим ћемо анализирати основне узроке слабе глобалне конкурентности Србије, а у закључном делу размотрити могуће мере за њено радикалније и брже побољшање.

Пре распада СФРЈ, Србија је по висини ДП-а по глави становника била на нивоу просечних вредности у СФРЈ. Сло­венија и Хрватска су биле изнад, а БиХ, Црна Гора и Македонија испод нивоа развијености Србије, односно СФРЈ, мерених овим показатељем. Распад заједничке државе и познати догађаји из последње деценије XX века су различито утицали на развој нових самосталних земаља. Неке су имале већу, а неке мању штету, док је Србија због увођења санкција и бруталног бомбардовања 1999. године запала у веома дубоку економску, социјалну и друштвену кризу, чије последице још увек осећамо. Србија je са закашњењем ушла у процес транзиције. И поред тога, Србија није пронашла адекватан и дугорочно одржив модел развоја, због чега су разлике у развијености повећане у односу на Словенију и Хрватску, док су остале три државе у много чему стигле и престигле Србију. Крајем 2007. економска криза је најпре захватила САД а потом и већи део света. Супротно од уверења владе а да криза неће погодити Србију, наша земља се од 2009. нашла у вртлогу тешке економске кризе, која још увек траје. Пошто не постоји свеобухватан, јединствен и упоредив индикатор ефеката развоја, у раду ћемо анализирати четрнаест најважнијих показатеља, оцењујући релативно место свих шест држава по успешности развоја у претходној деценији. У периоду од 2001-2010. године Словенија je била најбоље а Србија најлошије рангирана земља. Исто је било и у периоду 2001-2008, док је економска криза најмање погодила Македонију, а највише Црну Гору.