Лука Бешлагић
ЛИОТАРОВА ПОСТМОДЕРНА ПОЛИТИКА НЕСВОДИВЕ ПЛУРАЛНОСТИ И БЕСКОНАЧНО УМНОЖАВАЈУЋИХ ЈЕЗИЧКИХ ИГАРА
У раду се филозофија Жан-Франсоа Лиотара тумачи као својеврсна постмодернистичка политичка теорија. Означавајући постмодерност као тренутак када метанарације модерне губе легитимацијску моћ, Лиотар објашњава да мноштво разнородних микронаратива замењује велике приче универзалистичког пројекта модерности хришћанство, просветитељство, марксизам а свеопшта фрагментарност укида сваку претпоставку успостављања тоталитета. Заснивајући своју политику постмодерне на трагу позних Витгенштајнових промишљања језика и његовог концепта језичке игре, Лиотар у свом опису конфликата плуралног света уводи појам раскола: сукоб између супротстављених позиција који се не може разрешити, јер изостаје универзални критеријум на основу којег би могла бити донета правична пресуда која би прихватила специфичност и несводивост сваке од укључених страна. У тексту се, коначно, преиспитује сама оправданост актуелног проучавања постмодерности у односу на рецентне појаве различитих приступа који нуде теоријску алтернативу постмодернизму. Но, Лиотарова филозофија постмодерне интерпретирана, дакле, као једна политичка теорија остаје релевантан теоријски дискурс који још увек уверљиво може објаснити плуралност, хетерогеност и несамерљивост мноштва језичких игара савременог пост-постмодерног света.
