Марија Караникић Мирић

У европској теорији уговорног права одскора је позната подела правних система на отворене и затворене, према томе да ли познају посебна правила о једностраној ревизији уговора због промењених околности. Отворени системи садрже посебна правила која допуштају правичну измену садржине пуноважног уговора на захтев стране која је погођена промењеним околностима. Није неопходно да се друга страна сагласи с траженом изменом. Интереси друге уговорне стране, која је по дефиницији савесна, штите се постављањем услова под којима погођена страна може да оптира за ревизију. Избор погођене стране између раскида уговора и ревизије уговорне садржине није у потпуности слободан. Затворени системи немају посебна правила о утицају отежаног испуњења односно промењених околности на обавезе уговорних страна, а ако познају овај институт, онда уговорнику који је погођен промењеним околностима допуштају само да раскине уговор. Погођена страна не може да примора другу страну на останак у уговору измењене садржине. Српско право се по овом критеријуму сврстава у затворене правне системе, јер не допушта измену уговора на захтев стране која је погођена промењеним околностима, већ само на захтев или уз пристанак друге уговорне стране. Уговорни поверилац трпи већу правну несигурност ако за судску измену уговорне садржине није неопходан његов пристанак. Стога се у овом раду разматра питање расподеле ризика промењених околности.

Серија скорашњих измена законских правила о форми уговора која регулишу пренос права својине на непокретним стварима везана је за поступак увођења јавног бележништва у домаћи правни систем, те за различите друштвене реакције на овај процес, а пре свега за вишемесечну обуставу рада адвоката. Правило које је тренутно на снази резултат је компромиса који је постигнут између државе и представника адвокатске професије. Предмет овог рада јесу смисао и домашај тог правила, а пре свега допуштеност уговарања строже форме уговора о отуђењу непокретности од оне која је законом прописана. Домаћа стручна јавност се поделила о овом питању: По једном схватању јавни бележник није овлашћен за јавно састављање уговора о отуђењу непокретности, већ само за његово јавно потврђивање. То даље значи да уговори управљени на пренос права својине не производе правно дејство ако су сачињени у форми јавнобележничког записа, изузев ако је лице које тако отуђује непокретност пословно неспособно. Другим речима, уговорне стране нису слободне да споразумно пооштре законом прописану форму јавнобележничког потврђивања (солемнизације) уговора о отуђењу непокретности. Насупрот томе стоји схватање да и овде важи опште правило из чл. 69 ЗОО да уговорне стране могу да се споразумеју о посебној форми као битној. То, даље, обухвата и могућност уговарања строже форме од оне која се по закону неопходна. Ауторка нуди аргументе у прилог овом потоњем разумевању.

Ауторка покушава да допринесе стишавању буре која се у стручној медицинској и најширој нестручњачкој јавности неоправдано подигла поводом погрешних медијских интерпретација одлуке Европског суда правде у случају C–621/15 (N.W and others v Sanofi Pasteur) из јуна 2017. У том циљу приказује чињенично стање и начин на који се овај француски случај нашао пред Европским судом правде, разматра спорна правна питања и начин на који је Европски суд на њих одговорио, указује на различитост појмова узрочности у праву и у медицинској науци. Пресуда Европског суда не мења постојећи режим одговорности произвођача вакцине, већ разјашњава стандарде које национална правила доказног поступка треба да испуне да не би била у супротности с правилом из чл. 4 Директиве о одговорности за производе с недостатком. По том правилу терет доказивања недостатка у производу, настале штете и узрочне везе између недостатка и штете пада на оштећеника. Када не постоје научна сазнања о томе да ли је одређена вакцина узрок односно да ли доприноси појави одређеног обољења, правична расподела повећаног ризика у условима убрзаног технолошког развоја и асиметрије информација налажу да се не искључи свака могућност да се узрочна веза у судском поступку доказује и другим средствима, а не само резултатима медицинских истраживања.