Марко Д. Милановић

Систем сoциjaлнe заштите je у пoслeдњих година пoстeпeнo рeфoрмисaн, при чему су највеће промене спроведене на ниво у центара за социјални рад (ЦСР) мења се улога ЦСР, уводе организационе промене и промене у методологији стручног рада. Ово истраживања има за циљ да евалуира примену Правилника o организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад (Правилник) из перспективе запослених у ЦСР у Србији, као стручњака који непосредно раде са корисницима и примењују Правилник у свакодневном раду. Истраживањем је обухваћено 283 радника запослених у 23 ЦСР-a из свих регија Србија без Косова (12.7% популације), а организовано je и 8 фокус група и 20 интервјуа. Док правилник повећава могучност партиципације корисника, ограниченост времена које радници могу да посвете кориснику доводи у питање њихову стварну партииципацију. Организација вођења случаја и супервизија је позитивно оцењена, при чему се поставља питање потребе административне супервизије за искусније раднике. Као велики недостатак Правилника запослени виде произвољно дефинисане нормориње броја запослених, при чему је потребно на eмпириjским oснoвaмa eвaлуирaти зaдaтe нoрмe и рaзвити систeм нoрмирaњa. Као други недостаци, наводе се недовољно развијене процедура рада и стручних знања потребних за примену предвиђених задатака, као и преобимна администрацијом. Веома важан фактор, невезан за Правилник је непостојање адекватних мeхaнизмe врeднoвaњa рaдa и контрола квалитета рада запослених, што директно утиче и на рад са корисником и оптерећеност квалитетних радника. Резултати указују на то да дoнoшeњe Прaвилникa прeдстaвљa знaчajaн нaпрeдaк у урeђeњу систeмa и прилaгoђaвaњa систeмa пoтрeбaмa кoрисникa, али да сами ефекти примене зависе у великој мери и од других карактеристика система.

Подаци о становништву које живи у ромским насељима су у великој мери непоуздани, а праксе навођења података често доводе до њиховог искривљења. Ово за последицу има да доносиоци одлука и јавност тешко могу да процене квалитет информација што име негативан утицај на креирање политика. Рад има за циљ да, на основу прегледа литературе, широј публици приближи неке од важних података који се односе на услове живота у ромским насељима и изазове са којима се суочава систем социјалне заштите приликом подршке Ромима. У првом делом раду, са освртом на квалитет података, представљени резултати различитих истраживања која се односе на услове живота у ромским насељима. Покушали смо и да на основу ових података опишемо степен угроженост и проценимо број угрожене деце која живе у ромским насељима. Затим су приказани неки од изазова са којима се систем социјалне заштите суочава приликом подршке особама ромске националности, и генерално особама које живе у дубоком сиромаштву, са фокусом на заштиту деце. Један од недостатака је заснованост подршке Ромима на материјалним давањима, при чему је овај вид подршке недовољан, а често и недоступан Ромима. Подаци који се прикупљају у оквиру система социјалне заштите, још увек не омогућавају таргетирање, планирање и праћење ефеката услуга, па тиме ни прилагођавање услуга потребама Рома. Неприлагођена подршка система и дубока депривација додатно доводе до тога да су ромска деца налазе у повећаном ризику од издвајања из породица. Ово указује на потребу анализе ресурса система односу на потребне ресурсе за обезбеђивање адекватне подршке ромским породицама.

Становништво Републике Србије је међу најстаријим популацијама у свету, али услуге социјалне заштите намењене старима нису довољно развијене, те потребе старих за подршком често остају незадовољене. Циљ овог истраживања је да се испитају задовољене и незадовољене потребе, као и структура подршке старима који живе у заједници и користе услугу помоћи у кући. Исто тако интересовало нас је да ли постоји повезаност доступности подршке и степена потребне подршке. За испитивање потребе за подршком коришћена је Скала за процену функционалне ефикасности БСМ. Истраживање је реализовано током 2013. године на узорку старих који су користили услуге у заједници у Сремској Митровици (N=42). Резултати указују да је највећем броју старих који користе услуге у  заједници  потребно стално присуство другог лица. Када користе само услугу помоћи у кући, подршка за старе постоји пре свега у односу на одржавање хигијене, куповину и припрему хране, док не постоји у случају када је старима потребна подршка за учествовање у групним активностима, дружење, провођење слободног времена и кретање у заједници. Ово указује да се тренутно задовољавају само основне потребе старих, док старима недостаје подршка за партиципацију у друштву. Иако стари користе услуге у заједници, породице и даље остају доминантни пружаоци подршке, а њихова улога расте са повећањем потребе за подршком. Ово указује да се стари иако живе у заједници, налазе у својеврсној изолацији. Како би се то променило потребно је развијати и формалну и неформалну подршку старима за провођење слободног времена и дружење, као и услуге намењене старима на првом степену подршке, односно обезбедити медицинску и другу негу у заједници.

Предмет рада је анализа усклађености законодавног оквира са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом, као и испитивање ставова представника цивилног сектора о томе шта је потребно даље предузети како би се поспешило запошљавање особа са инвалидитетом. Кроз рад се настоји да се на основу анализе законодавства дају препоруке за даље усклађивање са Конвенцијом, као и да се издвоје и кроз шему приоритета прикажу кључне активности кроз које би се унапредио квалитет запошљавања особа са инвалидитетом. Један од методолошких приступа коришћених у раду је анализа садржаја релевантних докумената, кроз коју је утврђено да је законодавни оквир углавном усаглашен са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом, али да постоје области које је неопходно променити. Кроз анкетно истраживање и радионице у којима су учествовали представници цивилног сектора издвојене су активности које су рангиране у односу на њихов значај за унапређење квалитета запошљавања особа са инвалидитетом. Може се закључити да највећи ефекат на запошљавање имају мере усмерене на шири друштвени контекст, послодавце, образовање, локалну самоуправу и саме особе са инвалидитетом. У другу групу мера које су по оцени испитаника мање важне од прве, спадају мере усмерене на промену законског оквира, Националну службу за запошљавање, односно процену радне способности и оне усмерене на јачање породице особа са инвалидитетом. За запошљавање особа са инвалидитетом, су према мишљењу испитаника најмање важне мере усмерене на саме организације особа са инвалидитетом, медије и здравство.

Према Конвенцији о правима особа са инвалидитетом прописана су једнака права на запошљавање свим особама са инвалидитетом, што захтева велике промене у политикама запошљавања ове популације свуда у свету. Сврха овог текста је да прикаже проблеме и перспективе, кроз непосредна искуства различитих актера у процесу запошљавања особа са инвалидитетом, како би се боље разумео њихов положаја на тржишту рада. Укључивање особа са инвалидитетом у радни процес отежава дугогодишња искљученост из друштва, те велики број њих нема довољне специфичне и неспецифичне компетенције да се укључи у тржиште рада. Недовољна приступачност ресурса заједнице, а посебно превоза за особе којима је потребна подршке у кретању, значајно утиче на ограничене могућност за запошљавање. Негативни ставови и неадекватан приступ информацијама доводе до тога да послодавци законске могућности доживљавају као додатни намет, а не као подстицајне мере. Посебан проблем огледа се у чињеници да је јавни сектор најазступљенији послодавац особама са инвалидитетом, док су актуелно врло ограничене могућности новог запошљавања.