Марко М. Ђорђевић
КА ДЕФИНИЦИЈИ ПОЛИТИЧКОГ БЕСЕДНИШТВА - АУТОРИТАРНО И ДЕМОКРАТСКО ПОЛИТИЧКО КОМУНИЦИРАЊЕ
У овом раду истражује се политичко (делиберативно) беседништво, стављањем акцента на општа реторичка и стилска обележја новијег политичког беседништва у Србији од 1988. до 2003. Посматрајући га као једно од најзначајнијих комуникацијских средстава политичке борбе, средство за пласирање политичких идеја, али и политичке манипулације, приступили смо одређивању појма и функције политичког беседништва и расправљали о његовим жанровским специфичностима и модалитетима. На основу теоријског модела о постојању доминантних комуникацијских парадигми, ауторитарне, демократске и либералнодемократске, покушали смо да применом компаративног и аналитичко-синтетичког метода истражимо општа реторичка и стилска обележја новијег политичког беседништва у контексту историјско политичких околности и прилика у којима је настајало. У раду су разматрани и видови утицаја изговорене речи на аудиторијум и начин обликовања јавног мњења, непосредно, као и посредством медија масовног комуницирања. Нагласак је стављен на политичко беседништво као „вештину уверавања“.
