Милан Урошевић
„ДУХ У СВЕТУ БЕЗ ДУХА” – ФУКООВО ТУМАЧЕЊЕ ИРАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И ОТПОР ЗАПАДНОЈ МОДЕРНОСТИ
У чланку анализирамо Фукоово истраживање Иранске револуције, које обавља крајем 1978. године. Ова епизода у његовој каријери је дуго била мета бројних критика, како у тренутку док је вршио ово истраживање тако и од стране савремених тумача његовог лика и дела. Критике које упућују савремени тумачи се протежу од тврдњи да је Фуко био „заведен” од стране „ирационалних” аспеката ислама до тврдњи да приликом истраживања Иранске револуције напушта своје схватање моћи као свеприсутне и тотализујуће те да уводи идеју субјекта као слободног делатника. У овом чланку ћемо Фукоово истраживање Иранске револуције лоцирати у оквиру његових истраживачких интересовања крајем седамдесетих година. Показаћемо да истражујући Иранску револуцију он покушава да на терену и у реалном времену тестира теоријски апарат који у том периоду развија са циљем истраживања могућих облика отпора односима моћи. Чланак ћемо закључити елаборирајући на које начине Фукоово истраживање Иранске револуције мења даљи ток његовог рада, услед ког се окреће истраживању субјективности током осамдесетих.
ПОЛИТИКА КРИТИКЕ – О ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ АНГАЖОВАНОЈ ДИМЕНЗИЈИ ФУКООВЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ
Однос научног рада и друштвено-политичког ангажмана је једна од значајних тема у савременим друштвеним наукама. Стога ћемо у овом чланку испитати начин на који је тај однос концептуализовао француски филозоф и историчар Мишел Фуко. Чланак ћемо почети елаборацијом основних теоријских појмова које је Фуко користио током свог рада. Потом ћемо прећи на излагање његових методолошких приступа, посебно се фокусирајући на генеалошки метод, с обзиром да је то методолошки приступ који Фуко конципира као повезан са политичком праксом. Управо ћемо се у наредном поглављу осврнути на његову концептуализацију односа између генеалошких истраживања и друштвено-политичког ангажмана. Последњи сегмент чланка ће бити посвећен Фукоовим покушајима да успостави однос између свог научног рада и политичког ангажмана кроз концептуализацију јединственог етичког оквира за те активности. Чланак ћемо закључити освртом на, медијски популаризовану, слику Мишела Фукоа као радикалног, постмодерног, нихилисте, указујући на начине на које наш рад ту слику оповргава.
