Обрад М. Стевановић

Кривично-правна квалификација агресије (агресорског рата) као злочина против мира, а тиме и њена противправност, општепознате су и неспорне чињенице. Највероватније због тога, (не)моралност агресије као врсте сложеног геополитичког насиља скоро да и није била предмет научних истраживања. Полазећи од тога, у раду су презентовани резултати истраживања спроведеног са циљем да се, анализом расположивих садржаја, утврди да ли насиље које су оружане снаге држава чланица НАТО користиле у агресији на СРЈ, 1999. године, поред неспорне противправности, карактерише и неморалност као типично терористичко обележје. Резултатима тако усмереног истраживања који су приказани у овом раду, неморалност тог насиља потврђена је неспорним индиковањем изостанка моралности (праведности, етичности, легитимности), како његовог циља тако и средства за остварење тог циља. Као основни индикатор којим се доказује неморалност циља, у раду је описана противречност између декларативних и стварних циљева агресије, док су као основни индикатори неморалности средства описани: 1) претежна усмереност ваздухопловних напада на цивиле и 2) савезништво оружаних снага НАТО са терористичком ОВК у њеним неморалним нападима на цивиле пре, током и после агресије.

На путу приступања Европској Унији, Република Србија се суочава са бројним проблемима и препрекама. Као један од кључних услова за пуноправно чланство у тој заједници европских држава од Републике Србије се захтева, поред осталог, да са самопроглашеном „Републиком Косово“ закључи „правно обавезујући споразум“ о нормализацији односа. Мада још увек није сасвим јасно шта све подразумева тај споразум, чини се да је Република Србија под снажним притиском, пре свега Европске Уније и САД, да његовим закључењем, формално одустане од противљења чланству самопроглашене „Републике Косово“ у Уједињеним нацијама. Полазећи од тога да би закључењем тог („правно обавезујућег“) споразума, Република Србија, фактичи признала такозвану „Републику Косово“ која се скоро две деценије „ствара“ на делу територије међународно признате државе и чланице Уједињених нација, у раду су презентовани резултати истраживања усмереног на трагање за одговором на питање: Какав је актуелни значај и међународноправни потенцијал Војнотехничког споразума у борби Републике Србије за опстанак Косова и Метохије у њеном саставу и за опстанак Срба на Косову и Метохији, у контексту њених евроинтеграција и бриселских преговора? Резултатима тако усмереног истраживања утврђено је да Војнотехнички споразум, уз Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација број 1244 и општеприхваћена документа и принципе међународног права, и данас представља важано међународно-правно средство у напорима Републике Србије да на међународној сцени оствари та два циља.

Провокативно коришћење беспилотне летилице са заставом „Велике Албаније“ у Београду (14.10.2014.), изјава премијера Албаније о „уједињењу Албанаца Албаније и Косова“ (05.04.2015.), и оружани препад албанских екстремиста на полицијску станицу на северу Македоније (21.04.2015.), поново су актуелизовали великоалбаанску националну идеју, а тиме и питање могућег обнављања етносепаратистички мотивисаног насиља албанских екстремиста на Балкану. Полазећи од тога, рад је резултат истраживања које је било усмерено на трагање за одговором на питање: Да ли на југу централне Србије и на западу Македонији постоји терористички потенцијал албанских екстремиста, чијим се активирањем може озбиљније угрозити безбедност у региону? Сагласно тако одређеном проблему и предмету, циљ истраживања био је да се анализом расположивих садржаја идентификују и научно опишу неки од погодујућих фактора који могу утицати на поновну ескалацију албанског екстремистичко-терористичког насиља на том делу Балкана. Резултатима тако усмереног истраживања, идентификовани су, анализирани и у раду научно опсани неки од значајних фактора терористичког потенцијала албанских екстремиста на југу централне Србије и на западу Македоније, и то: 1) нестабилност међудржавних и међуетничких односа у региону, 2) албанске екстремистичке групе и организације, 3) великоалбанска национална идеја и 4) ефекти насиља „Ослободилачке војске Косова“ као „добар пример“ остваривања политичких циљева насилним средствима. Синтезом резултата анализе тих фактора, у раду се закључује да терористички потенцијал албанских екстремиста на истраживаном геопростору Балкана, и даље постоји. Због ограничености обима рада, у њему нису анализирани и бројни други фактори евентуалног обнављања насиља албанских екстремиста у региону који, свакако, могу бити предмет будућих истраживања.

У раду су презентовани резултати истраживања спроведеног са циљем да се, анализом расположивих садржаја, утврди да ли насиље албанских екстремиста на Косову и Метохији, с краја прошлог и почетка овог века, карактерише противправност, као једно од више конститутивних (неопходних и довољних) обележја тероризма. Сагласно томе, у реду су, најпре, анализирана основна теоријски утврђена обележја насиља, према којима се тероризам разликује од осталих облика насиља. Затим су, тежишно и детаљније, упоредно анализирани теоријскe основе противправности, као једног од тих обележја насиља – с једне стране и емпиријски утврђени елементи тог обележја у насиљу албанских екстремиста – с друге стране. Синтезом резултата такве анализе, потврђено је присуство противправности у насиљу албанских екстремиста на Косову и Метохији, с краја прошлог и почетка овог века. Његова противправност према националном праву, потврђена је, пре свега, прописаношћу кривичног дела тероризма у кривичноправном законодавству Републике Србије и чињеницом да су у великом броју њихових насилних аката садржани сви кривично – правни елементи тог кривичног дела. С друге стране, противправност тог насиља према међународном праву потврђена је неспорним индиковањем изостанка праведности (легитимности), како његовог циља тако и средства за остварење тог циља.

Крајем последње деценије ХХ и почетком прве деценије ХХI века, Савезна Република Југославија (СРЈ) и Република Србија (РС) су имале различита искуства у решавању две међусобно повезане кризе изазване насиљем албанских екстремиста. Прво, претежно негативно искуство, односи се на решавање кризе на Косову и Метохији крајем прошлог века, а друго, претежно позитивно искуство, на решавање кризе у Копненој зони безбедносни на територији општина Прешево, Бујановац и Медвеђа крајем прошлог и почетком овог века. Полазећи од тога и од чињенице да су обе кризе настале као последица политички мотивисаног насиља, рад је резултат истраживања које је било усмерено на трагање за одговором на питање: Који су елементи стратегије СРЈ и РС имали кључни значај у решавању кризе изазване насиљем албанских екстремиста на Копненој зони безбедности на југу централне Србије? Сагласно тако одређеном проблему, циљ истраживања био је да се анализом расположивих садржаја идентификују и научно опишу основни елементи стратегије које су СРЈ и РС примениле у решавању те кризе. Резултатима тако усмереног истраживања, као најзначајнији елементи те стратегије идентификовани су и научно опсани: 1) сарадња са снагама КФОР и другим значајним субјектима међународне заједице и 2) решавање кризе ненасилним путем, политичким средствима ипреговорима са представницима албанске националне заједнице. Полазећи од тога да се описано насиље албанских екстремиста може квалификовати као тероризам, стратегија коју су СРЈ и РС примениле у његовом сузбијању може се користити као пример добре праксе супротстављања сличним врстама етнички мотивисаног тероризма.

У значајном броју референтних теоријских радова о тероризму, као једно од више конститутивних (неопходних и довољних) обележја тог феномена, истиче се прорачунатост, организованост и систематичност политички мотивисаног насиља или претње тим насиљем. То обележаје сугерише, поред осталог, и став према којем се тероризам може посматрати и као систем – јединство различитих, међусобно повезаних и циљно усмерених елемената. Полазећи од тога да такав хипотетички став теоријски није детаљније провераван, у раду су презентовани резултати истраживања спроведеног са циљем да се, анализом расположивих садржаја теоријске и емпиријске природе, наведено терористичко обележје научно опише и објасни. Синтезом резултата тако усмереног истраживања, потврђено је, пре свега, да тероризам није спонтана, нехатна, неорганизована и несистематична, већ веома прорачуната, организована и систематична употреба насиља или претња насиљем. Анализом повезаности тих обележја и кључних елемената тероризма, истраживањем је идентификована и описана узрочно-последична и организационо-системска повезаност и зступљеност циљева, средстава, носилаца (активних субјеката), објеката напада (пасивних субјеката) и могућих последица тероризма као система, на његовом оперативном, координирајућем и стратешком нивоу.