Огњен Вујовић

Чланак представља наставак истраживања које је аутор започео раније на ову тему. Предмет истраживања је терминологија римског права која је служила оправдању римских империјалних амбиција и циљева. Овде су идентификовани термини које су Римљани користили у правним текстовима и документима, а који су били у служби империјалне политичке манипулације у оквиру римског империјалног схватања слободе. Пријатељство (familiaritas), праведност (iustitia) и добробит провинције (utilitas provinciae), су појмови који потпомажу елиминисању идеје посебне државности покорених политичких ентитета. Упадљиво је да се том приликом нигде не помиње корист Рима. Можемо оправдано претпоставити да је она у ствари била на првом месту. Сви путеви ипак воде у Рим. Ти појмови омогућавају и стварање једног посебног идентитета, идентитета римског Комонвелта. Паралелно са истраживањем ове терминологије врши се упоређивање са терминологијом коју данас употребљавају велике силе у односима са другим државама и у својој политици уопште. Поред тога, користе се историјски метод, нормативни метод, политиколошки метод.

Чини се да је Свети Сава начинио концепцију о Немањи као првосвештенику српскога народа. То је требало да подупре његову апсолутну световну власт међу својим народом у својој држави. Такође, требало је да трасира исту такву улогу његових наследника на престолу. Савини списи јесу хришћанког, црквеног карактера и као такви имају специфичне термине, појмове и значење. Међутим, Немањина власт је ипак световна категорија чијем оправдању и јачању су ти списи, поред осталог, служили. Зато у њима треба тражити и световну, политичку сврху. Власт је категорија која од када је света и века показује универзалне карактеристике. Римски цареви су се због победе хришћанства морали одрећи божанске улоге, али су се баш зато грчевито држали првосвештеничке улоге. Ту тежњу показује и Савин Немања. Непосредна Божја воља је нужна да створи Завет између Бога и изабраног народа, али је зато Божја промисао довољна да створи првосвештеника.

Цезаров политички програм је имао два колосека. Један се може назрети кроз правно-политичке мере, модерним речником, уставног карактера, и кроз поступке према својим савезницима и према својим политичким противницима. Други се може назрети кроз његове јавне наступе и говоре. Ова два колосека се уско преплићу. Како би идеолошки дефинисао и успоставио своју неупитну врховну императроску власт, чини се да Цезар није разумео да треба да се послужи искључиво категоријама које би разумели и прихватали римски грађани, а не и остали покорени становнци Империје. Тај процесс су успешно довршили његови саборци. Посебно место међу њима заузима Марко Антоније. У раду ће бити приказан процес стварања Империје који је покренуо Цезар. За анализу његове политике послужили су и закључци које данашња литература нуди о елементима популизма као политиколошког појма.

Предмет истраживања овог чланка је правна регулатива античког Рима која се тиче ослобађања робова и, посебно, додељивања римског права грађанства тим људима.Реч је о ослобођењу роба од стране приватног лица, његовог власника. Чини се да је корисно видети како је проблему асимилације такве стране радне снаге приступала једна далека империја. Тај свој рецепт је успешно примењивала и дограђивала вековима. Може се закључити да су Римљане ослобођеници занимали само као марљиви и вешти радници и верни принцепсови војници, а никако као неко ко треба да се активно бави политиком. Што се самог проблема асимилације тиче, он је једним делом решаван тамо где заправо и почиње, у римској породици и преко римске породице. Зато тај начин има специфичну тежину. Такав роб је прво морао да се докаже шефу породице да би га друштво прихватило као слободног римског грађанина. Дакле, никакви алтруистички разлози нису утицали да се бившем робу додељује римско право грађанства. То је чињено зарад патронових и интереса римске политичке заједнице. До ових закључака се дошло анализом одговарајућих извора уз помоћ историјског, правног, лингвистичког и социолошког метода.

У овом раду је учињен покушај да се идентификује утицај неких концепција римског деликтног права на неке од аспеката европске приватно-правне традиције и културе. Зато је одабран римски деликт фуртум, јер он представља угрожавање онога што је срж сваког приватно-правног односа. То је тако иако данас крађа представља кривично дело, а не приватни деликт. Како је овај деликт мењао свој карактер и доживљавао проширење појма, тако је римско приватно право постајало обухватније. Не само у концепцијском, него и у смислу примене и на перегрине, а не само на римске грађане. Рекло би се да је то доприносило и постепеној асимилацији покореног становништва. Управо смо данас сведоци све веће потребе за универзализацијом приватног права, не само на нивоу Европске уније. Она проблему унификације приватног права приступа стрпљиво и постепено. У извесном смислу и извесном степену то подсећа на делатност римског претора.