Предраг Терзић

Слободан Јовановић животни пут Никола Макијавелија (Niccolò di Bernardo dei Machiavelli) дели у два раздобља. Док у првом истражује његов живот и учешће у власти, у другом делу почиње Макијавелијева борба против власти. Дубоке трагове на политичку судбину и лични живот Никола Макијавелија оставила су, према речима Слободана Јовановића, два важна догађаја. Ако је први био појава фра Ђиролама Саворанола (Girolamo Savonarola), други је представљала војно- политичка радња Чезара Борџије (César Borgia) у Ромањи. Макијавелијеву научну заоставштину чине књига Разматрања о првих десет књига Тита Ливија (Discorsi sopra la prima deca di Tito Livio) и његово најпознатије дело О кнежевинама, које је познатије под називом Владалац (II Principe). Књига Владалац представља интелектуално оруђе, које Макијавели препоручује сваком будућем властодршцу. Циљано је написана да упути, али и опомене на све предности и недостатке бављења влашћу. Одлуке и поступци оних који управљају државним пословима треба да буду засновани искључиво на рационалним темељима. Будући да је по опредељењу био републиканац, Макијавели је исказивао симпатије за монарха, као носиоца војне власти, док је изражавао негативне вредносне оцене о монарху као актеру политичких збивања и субјекту доношења политичких одлука. Тако Јовановић закључује да Макијавелијева теорија враћа стари начин разумевања државе као највишег облика људског удруживања, која више нема теолошке циљеве, које је хришћанство заступало. Јасно профилишући доброг, али не и идеалног владаоца, Макијавели исказује ставове у погледу различитих ситуација које прате вршење државне власти. Иако се везује за политичку сферу људског поступања, појам макијавелизам почиње да се употребљава и у осталим областима људског деловања. Макијавелизам, заправо, постаје општи начин поступања оних који немају моралних скрупула у остварењу амбиција.

Предмет овога рада јесте полуинтелектуалац у научној визури Слободана Јовановића. Јовановић је, у својим делима, овом карактерном типу личности посвећивао посебну пажњу, уверавајући читаоце у сву бескорисност оваквог типа човека који упорно стреми власти. Одсуство моралних особина полуинтелектуалца, у интеракцији с изазовима које намеће државна власт, неумитно доводи до његовог даљег кварења. Отуда полуинтелектуалац има својство фактора који шири своје вредносне ставове на друге. Он их чини огољеним каријеристима неспремним за исправне, већ пријемчивим за неморалне компромисе. Упознавање с оваквом личношћу, проналажење историјских примера и поређење с актуелним друштвеним приликама поново актуелизује Слободана Јовановића у научној јавности. Историјски вакуум, у коме је био забрањиван, касније се наставља супротним процесом, односно повећаним интересовањем аутора за Јовановићеву научну мисао. Убрзано почиње период публиковања књига и расправа у којима се јавност упознаје с аутентичним моментима његовог живота и интелектуалног рада. Циљ овог рада се огледа у оригиналном приказу ставова и мишљења Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу. Поред овог тематског обухвата, у раду ће бити разматрана и шира теоријска мисао Слободана Јовановића. Неселективним приступом биће обухваћени најважнији извори у којима се пружа шира слика историјских догађаја у чијем вртлогу су важну улогу одиграли „полуинтелектуалниˮ појединци. Резултати рада се састоје у исказивању сопственог запажања аутора заснованог на оригиналним записима Слободана Јовановића. У раду се експлицитно закључује да њега, без имало претеривања и пристрасности, сматрамо незаобилазним аутором у теоријском изучавању феномена државне власти. Притом се изражена персонификација државне власти циљано заснива на феномену полуинтелектуалца као фактора њеног кварења.

Приказ књиге: Bisenić, Dragan. 2021. Od nacionalnog idealizma do nacionalne tragedije: CIA i Jugoslavija (1948-1990), dokumenti, Tom I. Beograd: Club Plus, 684 стр.

Предмет овога рада јесте Француска буржоаска револуција у научној визури Слободана Јовановића. Историјски контекст у коме се одиграла, личности које су њоме управљале и политички домети револуције пробудили су научну радозналост већег броја аутора. У српском поднебљу је важну улогу у приказу Француске буржоаске револуције имао Слободан Јовановић. Његову научну мисао и интелектуалне домете можемо препознати у већем броју наслова из правне и политиколошке теорије. Важан наслов у научном опусу овог аутора припада вођима Француске револуције. Они су приказани на средокраћи мита и реалности, уз приметну дозу субјективности која прожима ово дело. Циљ рада се огледа у оригиналном приказу и анализи ставова и мишљења Слободана Јовановића о Француској буржоаској револуцији. У чланку ће бити обухваћена и шира Јовановићева теоријска мисао, исказана у његовом обимном научном опусу. У раду ће бити коришћен шири методолошки оквир, ког чини више метода: аналитички, синтетички, индуктивни, дедуктивни, историјски. Интегралним приступом биће усклађени резултати коришћења појединачних метода. Резултати рада се састоје у научном приступу политичкој мисли Слободан Јовановића у контексту његовог бављења Француском буржоаском револуцијом. Важан сегмент у раду припада критичком осврту аутора на покушаје идеализовања и пренаглашавања улоге њених вођа.

Бављење државом старо је колико и сама држава. Њен настанак, развој и уставно устројство показују у којој мери је државно питање важно у теоријској мисли. У литератури постоји велики број темата у којима се настоји објаснити суштина државног питања, полазећи од појединачних аспеката њеног функционисања. Чини се да не постоји аутор, у правној и политиколошкој теорији, који се није окушао на овом пољу. Тако је било и са горостасом наше правне, политиколошке, социолошке, књижевне, историјске мисли Слободаном Јовановићем. Он је расправним стилом студиозно обрадио питање државе, уважавајући теоријска достигнућа својих претходника и савременика. Инспирисан идејама француских просветитеља, о којима је такође писао, Слободан Јовановић указује на материјалну и духовну димензију унутрашњег и спољашњег устројства државе. Његово изузетно познавање друштвених и политичких прилика у земљи било је инспиративно за предлагање будућих решења важних државних питања. Тиме је ширина и дубина теоријске мисли Слободана Јовановића већа, јер читаоци његових дела пред собом имају вредно штиво које превазилази просторне и временске оквире. Он није припадао ауторима који важна теоријска питања обрађују оловно тешким пером, већ разговорним стилом који омогућава упознавање материје ширем кругу читалаца. Зато је с пуним правом професор Стеван Врачар уврстио Слободана Јовановића у ред личности, које чине драгоцену научну баштину српског народа и државе.

Разликујући идеалну од типске државе, Слободан Јовановић говори о настанку државе, њеним елементима и задацима, односу државе и права, државним савезима и савезној држави. Док се индивидуалистичка, либерална школа, штитећи економску слободу и принцип слободног тржишта, противи државном интервенционизму, Јовановић сматра да држава не сме остати неутрална, јер се тржишна утакмица не води само између појединаца, већ долази и до сукоба различитих класа, које теже да потчине једна другу. Међутим, Слободан Јовановић је негирао експлоатацију сељака о којој је говорио Светозар Марковић, јер између чиновника и сељака не постоји веза економске зависности, као у односу радника и власника средстава за производњу. Јовановић се бавио и анализом политичких ставова Пере Тодоровића и једног од вођа Напредне странке Милана Пироћанца, али и изучавањем идеја Платона, Макијавелија, Берка, Маркса. Јовановић истиче да Платонова држава има мало везе с демократским политичким уређењем, али у погледу степена слободе врши поређења с идеологијама XX века, фашизмом и бољшевизмом. Док сличност с фашизмом проистиче из супротстављања демократском индивидуализму, и бољшевизам, као и Платонов идеализам, се противи плутократији и заговара диктатуру мањине. Просветитељска филозофија, њено идеалистичко веровање у разум, одбацивање традиције и искуства, уз Русоовско схватање антрополошког оптимизма, били су покретач француских револуционарних тежњи. Насупрот апстрактних револуционарних начела слободе, братства и једнакости, Едмунд Берк предност даје историји, традицији и искуству. Истражујући српско уставно питање током XIX века, Слободан Јовановић анализира друштвено-политичке околности настанка уставних текстова, теоријске утицаје, стране узоре, али и деловање великих сила приликом писања уставних нацрта и у првим данима њиховог важења.

Основни предмет рада је покушај интерпретације Ристићеве личности и дела из перспективе савременог појма политике, као и укупна ревитализација историјског сећања на једног од најутицајнијих српских политичких и државничких фигура друге половине XIX века. Јован Ристић је своје образовање градио у иностранству, али се попут многих савременика вратио у Србију како би учествовао у обнови њене независности. Током политичке и државничке каријере обављао је најважније функције: намесника, председника Владе и министра иностраних послова. С позиције моћног политичара, био је у прилици да утиче на политичке токове свога времена. Ристићеву политичку заоставштину на унутрашњем плану чине умерене институционалне реформе по узору на тадашњу пруску државу, а на спољнополитичком плану то је свакако стицање државне независности и борба за њено очување која је плаћена скупом политичком ценом силаска с власти. Ристић је учествовао у припремама Устава из 1869. и 1888. године, а његова унутрашња политика је надасве била прилично централистичка и ослањала се на бирократско-полицијски апарат. Спољна политика је за свој циљ имала јасно заступање и одбрану националних и државних интереса, а до изражаја је дошла на Берлинском конгресу 1878. године када је Србија стекла нововековну независност. Српску делегацију на конгресу предводио је Јован Ристић који је виртуозним дипломатским умећем обезбедио Србији најбољи могући исход. Резултати овог конгреса представљају најсјајнију круну укупних државотворних настојања српских политичких елита још од самог почетка XIX века. Прецизна анализа целокупног политичког опуса Јована Ристића недвосмислено указује колико је његова политичка матрица деловања инкорпорирала све три области савременог појма политике – владавину, интерес и јавност.

У раду је анализиран сукоб интереса јавних функционера као par excellence форма корупције у државама насталим на подручју некадашње Југославије. Применом упоредноправног метода коаутори су анализирали варијетете у нормативном и институционалном дизајнирању концепта сукоба интереса носилаца јавних овлашћења у позитивном антикорупцијском законодавству Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине. Налази рада потврђују да је превенирање сукоба интереса у државама обухваћеним узорком интернационализована категорија, изнуђена механизмима условљавања Европске уније.

У раду анализирамо питања унутрашње слободе, односно слободу у оквиру државних граница. Лична слобода је за Влади­мира Јовановића природно и главно човеково право. Јовановић, ипак, греши када истиче да слобода појединца не може да ограничи слободу било ког другог члана друштва. Слобода је темељ добро уређеног друштва и државе, замајац привредне активности и научних открића, али слобода не може да осигура да ће се социјални развитак сам по себи и остварити. Свака влада треба да буде ограничена правом. Право је за Јовановића исто што и правда. Како се не би доносили закони који су у нескладу са принципом прав­де, он предлаже следеће либералне институционалне механизме: слободу јавног говора и јавне контроле, опште право гласа, слобо­ду штампе и одговорност оних који извршавају закон. У погледу облика владавине Владимир се залагао за онај облик који почива на принципу слободе и произилази из слободно изражене воље на­рода, била то република или уставна монархија. Вертикална струк­тура власти у таквој држави треба да буде заснована на широким облицима децентрализације. Владимир Јовановић је промовисао и неопходност остварења слободне привредне активности. У тржишној утакмици једни добијају, а други губе. Притом, задатак држа­ве није само да променом прописа побољша положај радника, већ и да мерама социјалне политике помогне угроженима.

У раду анализирамо схватање спољне слободе у делу Вла­димира Јовановића. Јовановићево разумевање унутрашње слободе као права на економски, политички и друштвени развој, бива допуњено тежњом за потпуним ослобођењем српског, али и других словенских народа. Спољна слобода подразумева ширење просто­ра слободе на још неослобођене територије сопственог етничког простора, али и ослобођење других народа. Патриотизам се овде јавља као додатак и допуна либерализму, односно као средство за распростирање либералних идеја. Јовановић се као патриота залагао за ослобођење српског народа од аустријске и турске власти, али је као либерал промовисао толеранцију и сарадњу између различитих етничких и верских група. Остварење слободе сопственог народа је само пут до опште слободе.

Канцеларије народних посланика представљају коректив слободног парламентарног мандата, али имају и функцију инстру­мента за обезбеђивање транспарентности парламента. Отварање канцеларија народних посланика у Србији започело је 2009. годи­не и данас у нашој земљи постоји преко 30 канцеларија народних посланика. Наша анализа до сада отворених Канцеларија у Србији обухвата неколико димензија: градове и општине где су основане, број асистената који је у свакој од њих ангажован, просторије у којима су смештене, радно време, број посланика који учествује у раду канцеларија, њихову старосну, полну структуру и партијску припадност. Сразмерно броју посланика у парламенту према наведеним категоријама 1) најактивнији су били народни посланици рођени у четвртој деценији, а најмање активни они рођени 70-тих и 80-тих прошлог века, 2) мушки посланици су за 44,4% више ангажовани у формирању канцеларија у односу на своје колегинице, 3) а од посланичких група најактивнији су били посланици ПУПС-а, а најмање активни народни посланици из посланичке групе СПОДХСС. Као главне проблеме функционисања канцеларија народ­них посланика у Србији аутор наводи постојећи изборни систем, непостојање народних посланика из великог броја општина и градова у Србији, али истиче да се одређена побољшања могу остварити и у оквиру постојећег изборног система и мале стварне моћи народних посланика.

Кључни институционални помак у циљу повећане представљености жена у  Народној скупштини Републике Србије остварен је изменама и допунама Закона о избору народних посланика из 2011. године. Аутор анализира социодемографску структуру народних посланица у погледу старосног доба, степена образовања и места пребивалишта, а након тога их пореди са одговарајућом структуром њихових мушких колега и укупном популацијом жена у Србији. Приликом расподеле мандата 2012. године: 1) број народних посланица порастао је са 53 на 81, 2) највише посланица изабрано је са листе СНС-а, 3) просечна старост народних посланица износила је 43,69 година и била је готово идентична просечној старости укупне популације жена у Србији, 4) старосна структура народних посланица према укупној популацији жена показује велику диспропорцију у добу од 30 до 34 (17,28:6,61%) и између 45 и 49 година (17,28:6,66%), а највећа сличност постоји у групи старијих од 60 а млађих од 64 године (6,17:7,56%), 5) 51 посланица завршила је факултет (62,96%), 6) однос учешћа високообразованих посланица наспрам посланика износио је 62,96:54,44%, 7) чак 50 посланица долазило је из Београда (61,73%). Након избора 2014. године: 1) број посланица повећан је за две, 2) њихова просечна старост порасла је на 44,46 година и за скоро годину дана је већа од старости укупне популације жена у Србији, 3) 54 посланице изабрано је на листи СНС-а (65,06%), 4) број посланица са завршеним факултетом порастао је за четири, али је смањен број магистара и доктора наука, 5) однос високообразованих посланица и посланика смањен је на 66,26:60,24%, 6) удео Београђанки међу народним посланицама снижен је на 40,96%.

Народна либерална странка је страначки програм и на њему заснован начин практичног деловања одредила под утицајем постулата класичних либералних мислилаца, идеја својих либералних претходника у Србији, као и либералних традиција страних земаља у којима су њени лидери студирали. На програмска опредељења и деловање наших либерала утицали су Констан, Бастија, Мил, али и немачки професори првака Либералне странке, Карл Рау, Вилхелм Рошер, Шефле. Ипак, при спровођењу ових либералних принципа од великог значаја био је и начин њиховог прилагођавања средини. У унутрашњој политици либерали су се залагали за ограничени парламентаризам, деловање снажне извршне власти и моћног полицијско-бирократског апарата. У погледу спољне слободе припадници Либералне странке су тежили уједињењу у једну државу свих територија које насељава српски народ, а као узор имали су пруски модел уједињења раскомаданих немачких државица. Носилац либералних идеја у Србији није била привредна буржоазија, већ интелигенција запослена у државној служби. У немачким земљама у првој половини XIX века такав вид либерализма добио је назив Beamterliberalismus – чиновнички либерализам.

Приказ књиге: Слободан Г. Марковић, Песимистичка антропологија Зигмунда Фројда, Досије студио, Београд, 2014, 287 стр.

Предмет рада представља покушај теоријског и практичног одређење политичке функција савремених синдиката како би се показало да су итекако упућени на политику. У раду се заступа став да су савремени синдикати политички актер и да њихова политичка функција представља инструмент регулације њиховог односа са политичким системом. Делотворност и практична операционализација политичке функције синдиката двоструко су условљени историјским наслеђем, али и институционалном конфигурацијом актуелног политичког контекста, као и тренутном констелацијом политичке моћи. Доступни модели политичког утицаја представљају тековину досадашњег развоја односа синдиката са политичким партијама и политичким системом у целини чија примењивост зависи од капацитета синдиката и институционалног контекста њиховог деловања. У раду се указује на то да синдикати у Србији у својим документима препознају важност остваривања утицаја на јавне политике. Истовремено, немоћни су у реализацији тог циља, независно од изабраног модела политичког утицаја..

На настанак програмских докумената и начин деловања Народне радикалне странке утицали су Светозар Марковић и Адам Богосављевић, али постојала су и значајна деловања која су долазила из Француске и Британије. Као претеча радикала, Светозар Марковић се налазио под утицајем идеолошких поставки народњачког социјализма, у које се убрајају: народ, насупрот радништву, као субјекту револуције, некапиталистички развојни пут, критика либерализма, важност критичких мислилаца у припреми народа за револуцију, вера у науку као средство за побољшање човека, али и друштва. Међутим, револуционарни начин освајања власти већ оснивањем Народне радикалне странке 1881. године бива стављен у други план, а пропашћу Тимочке буне и каснијим уласком радикала у власт, они потпуно прихватају парламентарни начин деловања. Већ први програм Радикалне странке из 1881. године веома је сличан Белвилском програму (Programme de Belleville) Леона Гамбете из 1869. године и изборним програмима вођа француских радикала Жоржа Клемансоа и Камија Пелетена пред парламентарне изборе у Француској 1881. године. Под утицајем Клемансоа радикали се залажу за једнодоми парламент, опште право гласа, апсолутну слободу говора и удруживања, одвајање цркве од државе, обавезно бесплатно образовање, укидање стајаће војске, административну децентрализацију земље. Револуционарно деловање и републиканизам тако уступају место демократској парламентарној борби радикала с циљем ограничења моћи монарха. Док су у првој фази развоја радикалног покрета доминирале идеје Светозара Марковића и руских народњака, по формалном конституисању Радикалне странке примат у утицају полако преузима француски радикализам, а радикали у каснијем периоду прихватају и неке идеје британског парламентаризма. Од британског парламентаризма радикали су преузели принцип зависности владе од парламентарне већине и установу страначке владе.

Користећи социолошко-политиколошки приступ и структуралну аргументацију, аутори настоје да објасне утицај учења француских доктринара на деветнаестовековну Напредну странку. Политички идеал француских доктринара, које су предводили Франсоа Гизо, Августин Тјер, Виктор де Броли, била је либерална уставна монархија заснована на подели власти, владавини права, дводомом парламенту, заштити грађанских права и слобода, слободи штампе, говора и удруживања, али и ограничењу пасивног и активног права гласа. Такав политички идеал организације власти, али у измењеном и прилагођеном облику, прихватили су чланови Напредне странке, међу којима су се истицали Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић. Залажући се за знатно шири опсег грађанских и политичких права, за парламентарну владавину, владавину права и поделу власти напредњаци су исказали своје базично либерално политичко опредељење. Ипак, њихова тежња за ограничењем учешћа народних маса у политичком животу, неспорни елитизам, настојање за очувањем поретка и схватање напретка као процеса континуираних и обазривих промена друштвеног и политичког живота, одређује њихов либерализам као конзервативан. Француски доктринари су на напредњаке деловали истицањем суверенитета разума у односу на народни суверенитет, потребом за успостављањем грађанске, али не и политичке једнакости у друштву, давањем предности репрезентативној владавини у односу на политичку демократију, супростављањем апсолутистичкој држави, али и демократским скептицизмом. Држава заснована на суверенитету разума подразумева подједнако распоређивање грађанских права између свих чланова друштва, али је за постизање политичких права потребно испунити двоструки услов: материјални у виду власништва и интелектуални који се стиче образовањем. Кроз образовне реформе и увођење обавезног основног образовања напредњаци су истакли своје опредељење за политику једнаких шанси.