Радојица С. Лазић

Остварени резултати националне економије имају посебан значај на остварење примарних интереса државе. Све државе настоје да кроз економски систем остваре своје циљеве како на микро тако и на макро нивоу. Остварењем циљева националне економије држава ствара услове и за остварење функција националне безбедности. У том контексту економски систем је подсистем система националне безбедности. Својом активном улогом, држава настоји да кроз развој и изградњу економских потенцијала оствари оптималане услове за изградњу система безбедности. Недостатак или ограниченост економских ресурса нужно продукује пад економске безбедности, а тиме и пад привредних активности. Управо зато, потребно је креирати адекватан система алокације економских ресурса на носиоце економске и националне безбедности.

Институције цивилног друштва, удружења грађана, истраживачки центри, медији, као и јавност, у најширем смислу, представљају значајан инструмент надзора над радом служби безбедности. То показује и пракса у многим развијеним демократским друштвима. Основ њиховог интересовања за рад служби безбедности је право грађана на обавештеност, сопствену безбедност и учествовање у управљању јавним пословима. Претпоставка за вршење ове врсте контроле је приступ информацијама од јавног значаја. Зато овај рад на свеобухватан начин истражује однос цивилног друштва и јавности, као неформалног вида контроле над службама безбедности у Републици Србији. У истраживању аутор је користио метод анализе садржаја, метод упоредног приступа у анализи правних норми, као и метод непосредног опажања. Значај, као и друштвена оправданост спроведеног научног истраживања заснована је на потреби продубљивања сазнања о неформалним облицима контролних механизама које остварују невладине организације и удружења грађана над сектором безбедности.

У савременим државама на почетку 21. века промена глобалног безбедносног окружења довела је до пораста претњи као што су: пролиферација оружја за масовно уништење, међународни тероризам, међународни организовани криминал, илегална трговина људима и робом која подлеже контроли, масовна имиграција, прање новца и сл. Ове претње доносе и нове изазове у погледу функционисања система националне безбедности, а то се природно одражава и на нове сложености у успостављању ваљаних механизама за њихову контролу. У таквим околностима безбедносно-обавештајни системи морају да се прилагоде новонасталој ситуацији и да побољшају своју ефикасност. Ипак, то ствара и потенцијалне претње равнотежи између ефикасности система националне безбедности и његове демократске и јавне контроле.

У сваком друштву, било оно демократско или не, постоје одређени подаци, који нису доступни јавности. Они су изузети од могућности остваривања увида грађана у њихове садржаје и као такви проглашени су тајним. Током развоја људског друштва тајни подаци, политичке. економске, безбедносне и друге природе, били су моћно средство у рукама власти. Тачна и поуздана информација и податак су одувек били од посебног значаја за постизање жељених циљева. Циљ рада је критичка анализа проблема заштите тајности података од правног основа па све до практичне стране овог веома сложеног проблема. Доношењем новог Закона о тајности података на јединствен начин устројена је ова област у Републици Србији. Иако је имплементација наведеног закона текла веома споро, јер су одређена решења тешко примењива у пракси, ипак, он представља веома значајни помак у овој области. Дакле, у овом раду су анализирани правни прописи, процедуре за остваривање приступа тајним подацима (сертификацијa), које су успостављене тим законом, као и у којој мери се, до сада, његова примена остварила у пракси.

Савремене обавештајне и дипломатске активности везују се за настанак модерних држава. Ипак, од када историја памти и записује односе између друштвених група, постоји у извесној мери и облику и обавештајна активност и дипломатија. Скоро сви стари народи су имали неку врсту гласника за преговоре о миру, али исто тако и за објаву рата. Ваљани обавештајни подаци о противнику, веома често, били су одлучујући у постизању победе у ратовању. Познати кинески војсковођа и стратег Сун Цу, у делу Умеће ратовања, посебан значај придавао је обавештајном раду у сагледавању противника. С друге стране, већ у античком периоду се појављује свест о неопходној неповредивости изасланика – преговарача, а много година касније успостављају се и правила о томе. Већ са првим појавама организоване дипломатске активности поставља се врло јасна граница шта је дозвољено, а шта није. Оно што није дозвољено, односно што прелази ту границу, свакако, спада у обавештајну активност. У овом раду главни акцент истраживања фокусиран је на однос између обавештавања, као једне од основних функција дипломатских представника и обавештајног рада, као делатности служби безбедности. У покушају да се направи разлика између ових активности, на основу доступних извора, анализираће се и одређени примери из политичке праксе у различитим деловима света, као и политизацијa обавештајних података.