Саша В. Мијалковић

Западни Балкан има историјски потврђене предиспозиције за развој радикалног исламизма, а у новије време посебно кроз вахабијске заједнице и параџемате. С тим у вези, циљ рада је анализа историје ширења вахабизма и радикалног ислама на подручју Западног Балкана и услова који су допринели стварању вахабиjских заједница. Такође, циљ је да се утврди колику безбедносну претњу по Западни Балкан представљају вахабијске заједнице и који су циљеви радикалних исламиста који ове заједнице стварају и чине. Најзад, циљ је да се идентификују/мапирају зоне потенцијалних конфликата.

Значај енергије за живот модерног човека и државе, али и ограниченост и необновљивост већине енергената, као и њиховa континуиранa потенцијална угроженост (природним непогодама, техничко-технолошким акцидентима и деструктивним људским понашањем), неминовно су и оправдано условили развој теоријске мисли и праксе економско-енергетске безбедности, при чему се посебна пажња посвећује њиховој вези са еколошком безбедношћу. Република Србија увидела је да се унапређењем енергетске, унапређује и национална безбедност. Међутим, у националној енергетској политици има простора за побољшање. Наиме, наша земља је увозница енергената и енергије те је, у том смислу, и енергетски зависна, а самим тим и „политички рањива“. Истовремено, нису искоришћени бројни потенцијали алтернативних и чистих извора енергије којима Србија обилује, а реализовањем обавеза које је преузела потписивањем Кјото протокола унапредио би се положај Србије на путу евроинтеграција. Геостратешка позиција значајног трансрегионалног енергетског конектора морала би да подстакне националну политику која стимулише инфраструктурне пројекте државног и међународног значаја, што доноси „и профит и политичке поене“. Најзад, држава би морала да, у сарадњи са невладиним сектором, унапреди механизме безбедности енергетских ресурса. Тако би добит од развоја енергетског сектора била најмање трострука: унапредила би се национална економија, побољшао би се међународни положај Србије и заштитила би се животна сре­дина, чиме би се унапредила и национална безбедност.

Достизање и заштита националних интереса се, традицинално, везује за стање безбедности државе и нације: национална безбедност управо подразумева несметано достизање, уживање и развој националних вредности и извесност реализовања националних интереса, одсуство претњи по националне вредности и интересе, као и одсуство страха да ће бити угрожени. Од способности држа­ве да правилно утврди и ефикасно реализује националне интересе, зависи и степен безбедности друштва, државе и међународне заједнице. Политика спровођења националних интереса је сложена и у дисперзији између реалних националних потреба, интереса друштвених, политичких и неформалних (интересних и лобистичких) група, националне моћи, стања националне и међународне безбедности, националног и међународног права, спољне политике дру­гих држава и политике међународних организација. Уз то, у пропагирању националних интереса државници некада нису објективни, а честе промене режима у транзицијским државама неретко условљавају и драстичну промену агенде националних интереса. Најзад, опречност ставова у погледу декларисања и начина достизања националних интереса може да подстакне конфликте националних и међународних размера, посебно у друштвима са неразвијеном толеранцијом, безбедносном и политичком културом, и у којима и не постоји континуитет у вођењу националне политике. У тако турбулентним околностима није једноставно дефинисати и достићи националне приоритете, а тиме ни осигурати националну безбедност. У таквој ситуацији се налази и Република Србија, као земља у транзицији која тежи међународним интеграцијама.