Слободан M. Радојевић

Тотална одбрана треба да обезбеди одговор државе у ситуацијама изазваним ратом и ванредним стањем. Овакав свеобухватни приступ реаговања државног система захтева да сви сегменти друштва у целини активно делују у циљу очувања суверенитета и безбедности државе. Како би једно друштво било у стању да се супротстави изазовима, ризицима и претњама, неопходно је да стратегија одвраћања буде заснована на концепту тоталне одбране. Историјски почеци успостављања тоталне одбране сежу у период након Другог светског рата, док се развој концепта интензивирао током Хладног рата. Наведене периоде карактерише пораст страха од агресија и потенцијалне окупације, што је проузроковало да државе јачају сопствену спремност за одбрану.

Циљ овог рада је да, на основу искустава и примера других земаља, прикаже научене лекције које би се могле искористити за изградњу концепта тоталне одбране у Републици Србији.

Аутори су проналазећи битне карактеристике примене концепта тоталне одбране у државама широм света покушали да пруже важне поуке за јачање војне неутралности и изградњу концепта тоталне одбране Републике Србије.

Мировне операције (мултинационалне операције) су један од инструмената за решавање криза у свету и спречавање оружаних сукоба који угрожавају глобални мир и безбедност. У раду се наводи да је учешће Војске Србије у мисијама УН допринело очувању мира у свету и донело позитивне користи за земљу. Наиме, Војска Србије баштини традицију вишегодишњег учешћа у мировним операцијама УН и ЕУ. Најпре се даје преглед најважнијих доприноса Републике Србије мировним операцијама, фокусирајући се на важну улогу коју ова активност има у остваривању циљева спољне политике, националном развоју и међународним односима. Након тога следи представљање националног законодавства које регулише учешће Војске Србије у мировним операцијама. Стога су мировне операције препознате као вид мултилатералног механизма за остваривање сарадње Републике Србије и УН/ЕУ и допринос изградњи поверења и позиције поузданог партнера у међународним односима. Теорија међународних односа која објашњава такве поступке држава је реализам. У складу са реалистичком школом мишљења, државни национални интереси за учешће у мировним операцијама су питања војне безбедности, национални и стратешки интереси, надаље економски интереси, као и повећање кредибилитета и моћи државе у међународним односима.

Полазећи од тога да је глобална безбедност свеобухватна и недељива, државе су још више заинтересоване за учешће у мировним операцијама и то виде као своје националне интересе и елемент спољне и безбедносне политике. Ово је полазна претпоставка на којој аутори заснивају своју анализу изнету у раду.

На тај начин Република Србија је препознала и могућност ангажовања снага и капацитета Војске Србије у мултинационалним операцијама у изградњи поверења и позиције поузданог партнера у међународним односима. Схватање да је глобална безбедност једна и недељива је полазна основа за допринос Републике Србије очувању мира и стабилности у региону и свету и активан утицај на актере међународних односа да се важна међународна питања решавају ненасилним путем. Из анализе коју су аутори спровели може се закључити да слањем трупа у мировне операције у иностранству Република Србија: показује спремност и пре свега способност да допринесе очувању међународне безбедности и стабилности; пројектује позитивну слику земље као одговорне нације спремне да делује у интересу светског мира; повећава утицај земље не само у систему УН и ЕУ, већ и у земљи домаћину и региону у коме је ангажована – укључујући промоцију економских интереса. На тај начин мировне операције постају одраз кредибилитета државе и елемент спољне политике државе у међународним односима.

Учешће Србије у мировним операцијама има стратешки значај на више начина. Као прво аутори истичу посвећеност земље међународној и регионалној стабилности и безбедности, што може помоћи у спречавању ширења сукоба и кризе ван њених граница. Надаље, аутори истичу да учешће Србије шаље сигнал да је посвећена придржавању међународних норми и стандарда и може помоћи у изградњи поверења у суседним земљама и међународним односима у целини. Аутори као посебну и додатну вредност истичу да учешће Републике Србије у мировним операцијама може да обезбеди драгоцено искуство и обуку њених оружаних снага, унапређујући њихове вештине и професионализам, што може допринети укупним одбрамбеним способностима земље. Ово је посебно важно с обзиром на тежњу Републике Србије да се придружи ЕУ, у којој се све више наглашава значај јаких одбрамбених и безбедносних снага и капацитета.

У раду се обрађује тема Хладног рата као посебног система међународних односа у периоду од 1945. до 1991. године, концепт безбедности и односи великих сила и блокова. Структура међународног система током Хладног рата била је биполарна, пошто није било довољно јаких других великих сила да организују мултиполарни систем. Постојале су и државе које су биле изван домашаја суперсила, али је преовлађујућа структура међународног система била биполарна. Процедуре које су биле опште прихваћене су застрашивање (одвраћање) и управљање кризама да не би ескалирале у нуклеарни сукоб ширих размера. Хладни рат као посебан међународни систем оличен је доминантним оквиром у коме се организују и дешавају међународни послови али и унутрашња политика, који не обликује све али обликује многе ствари. Концепт безбедности у Хладном рату био је државоцентрични. Аутори стога анализирајући Хладни рат и државоцентрични концепт безбедности закључују да се данас у време мултиполарног света појављују његови „обриси“, а каткад се стиче утисак да још увек траје са свим својим обележјима и принципима. У години у којој се обележава тридесет година од званичног краја Хладног рата (распад СССР децембра 1991. године) аутори скрећу пажњу научне и стручне јавности на важност његовог проучавања и резимирање искустава и паралела.

Рад усмерава пажњу научне и стручне јавности на значај проучавања стратегије и обнављање стратегијских студија. Аутор полази од претпоставке да је стратегија нераскидиво повезана са политиком и да је проучавање, исправно тумачење и примена принципа и начела ове науке и вештине линија опстанка, али и просперитета и националног уздизања држава. Притом, у раду аутор стратегију посматра као науку и вештину употребе остварених победа за постизање циљева политике. Приказан је теоријски оквир стратегије и велике стратегије, њихови чиниоци и сфера (поље) примене. Велика стратегија се приказује као највиши тип стратегије која усклађује и усмерава све ресурсе државе и тако обезбеђује њен опстанак у међународним односима. Представљена је синергија и прожимање стратегије, велике стратегије и политике у миру и рату. Аутор закључује да су стратегија, велика стратегија и политика тесно повезане, као и да доносиоци политичких одлука и команданти морају до детаља познавати њихове односе и законитости. Такође, аутор истиче потребу проучавања стратегијских студија и указује на њихову обнову у будућности. Наиме, према ауторовом мишљењу у светлу „убрзаних“ међународних односа са учесталим сукобима, ратовима и интервенцијама, стратегијске студије имају задатак да расветле бројна питања употребе војних и невојних снага.