Слободан Рељић

Улога Москве и Руске православне цркве у хришћанском свету ствара с једне стране, осећај руског народа да има светску мисију, руски месијанизам а с друге стране – вековима на Западу производи мање или веће таласе хистеричне русофобије. Русија се, иначе, код других народа и цивилизација не доживљава као опасност. Мит о Москви као Трећем Риму је дугог трајања и значајних последица – од руске идеје о неподељеном суверенитету над својом територијом до Треће интернационале и данашњег успостављања интегритета Русије као незаобилазне силе у светском поретку сила. И данашња руска држава и цела њена историја (чак и атеистички СССР) показују да је она незамислива без православно хришћанске компоненте.

У социјалистичкој Југославији је као привредни систем испробано самоуправљање, један од ретких практичних примена економске демократије, идеала слободног друштва. Тај систем је у својој здравој фази, до седамдесетих година, давао и изузетне економске резултате. Кад се Југославија 1974. разломила на  републичке ентитете, самоуправљање је гушено и злоупотребљавано као основ за подизање значаја националних олигархија. Земља је неодговорно задуживана и морао се позвати ММФ у помоћ. Био је то почетак убрзаног и темељног разарања опасног „југословенског примера“.

Стратешке елите морају да суштински редефинишу своју садашњу улогу. У реформи образовања предстоји им да (1) пре свега селективније, критичкије и креативније преузимају спољна решења; (2) да се окрену сопственом идентитету и на њему формирају аутохтону оригиналност и (3) да реформа буде усмерена на заштиту слободе појединца, а не да следи огољену потребу индустрије и друштвено неодговорних капиталиста. Читав задатак моћи ћe се остварити тек кад се јавно експониране елите које следе споља наметнуте интересе промене по мери потреба српског друштва.