Срђан Ж. Словић

Након завршетка ере „хладног рата“ дошло је до рас­пада SSSR, источног блока и Југославије. Распад је условно појаву не више великог рата, већ мањих регионалних и унутрашњих сукоба. Они су били праћени интервенцијом других држава и међународних организација. Њихов основни узрок лежи у немогућности владе да их обузда, па стога, сада вла­де као своје главие приоритете одређују њихово обуздавање, јер сукоби овакве врсте могу да прерасту у хуманитарну трагедију или анархију. Етнички сукоби на Косову и Метохији су се развијали у правцу ширења и ескалације. Сукоб се ширио на самој територији Косова и Метохије и суседству, док je ескалација подразумевала појачање интензитета сукоба. Да би се они неутралисали, дошло je до укључења међународног чиниоца Контакт група, OEBS, NATO, EU. У раду ћe бити анализирана ситуација на Косову и Метохији настала током деведесетих година XX века. Акценат ћe бити стављен на политичко организовање Албанаца, деловање паралелних структура власти и сукобе између ОВК u полицијских снага тадашње СРЈ. Пошто сукоб није могао бити решен посредовањем, уследила je интервенција NATO-a која je завршена Кумановским споразумом u доношењем Резолуције 1244, којима су српске безбедносне снаге и војска морали да напусте територију Косова и Метохије. Пошто je однос између Срба и Албанаца карактерисао један културни образац доминације и подређености, онда je након доласка међународних снага на територију Косова и Метохије та доминација прешла на албанску страну, јер на том подручју није било могуће успоставити толико жељено мултиетничко друштво.

Кенет Волц (Kenneth Waltz) је инаугурисао нови правац у теорији међународних односа - неореалистички. Он je то урадио настављањем Аронове и Моргентауове теорије базиране на реализму. Биолошко-социолошки корени настанка ратова и сукоба унутар и међу државама су у средишту Волцове концепције рата. Волц се бави начинима избијања сукоба у друштвима, државама и између њих, као и начинима успостављања мирних односа међу њима. Песимизам провејава из његових ставова пошто не верује у могућност трансформације основних човекових нагона који су филогенетски укорењени у њега. Зло је укорењено у човека заједно са осталим злокобним нагонима - нетрпељивост, насиље, крађа, убиства која на крају врхуне ратом. Они се кроз историју појављују у константном виду. Са световног становишта посматрано, човек је биће измешаних разумских и чулних елемената, где чулно има превагу над овим првим. Волц, слично Арону, своје идеје црпе из политичке филозофије 17. и 18. века (Спиноза, Кант и Русо). Она му је да­ла инспирацију за стварање чувене „Image Theory of Interna­tional Relations“, која се сматра основом неореалистичких схватања у међународним односима. Овде није у питању нека нова школа или правац, већ се ради о наставку реали­стичних тенденција у науци о међународним односима у англосаксонској литератури. Овај заокрет који прави Волц није толико убедљив као Аронов, јер је Арон творац једне нове школе. Волц спада у тзв. „структуралне“ неореалисте и тиме je близок класичном реализму. Недостаток међусобног поверења међу државама je основни елемент међународног система. У својој познатој књизи из области теорије међународних односа „Man, the State, War“ („Човек, држава, рат“), Кенет Волц уводи три нивоа анализе узрока ратова називаjyћи их „представама“ (images): ниво појединца, ниво државе и ниво међународног система. Волцова теорија представе ћe у виду кратке студије случаја бити примењена на узроке избијања рата на Косову и Метохији. Испоставиће се да је овај рат био комбинација свих трију представа узетих као целина.

Аронова концепција сукоба и ратова између држава у први план истиче њихову историјско-социолошку условљеност. Кроз Аронову анализу наведених појава могуће је извести веома битне закључке да у међународним односима доминирају дипломатија и стратегија, сукоб и сарадња, али само као крајње тачке у том односу. Између њих постоји читав спектар осталих односа - медијација, добре услуге, арбитража и др. Посебна пажња ће бити усмерена на анализу саме дијалектике односа између рата и мира за време ескалације политике „хладног рата“ између две супер силе САД и СССР. То је период шездесетих година прошлог века. Односи између два блока су се заснивали на тзв. „стратегији одвраћања“ и између њих се успоставила тзв. биполарна равнотежа снага. Оваква врста равнотеже је доминирала у међународним односима све до рушења Берлинског зида, 1989. године.

Институционализам се као правац у оквиру реалистичке школе у науци о међународним односима развијао упоредо са развитком сâме науке. Он јој је омогућио да направи један велики искорак из дескриптивне у експланаторну фазу. Улогу институција у обликовању међународне стварности није могла да пренебрегне ниједна школа међународних односа, ни традиционална ни модерна. Традиционалне школе и правци су међународне институције посматрали у оквиру већ постојећих концепа­та силе, моћи, равнотеже снага и колективне безбедности, док су модерно оријентисане школе и правци то чинили у оквиру појаве нових видова наведених кон­цепата, никако не запостављајући класичне премисе традиционалног реализма, појединачних случајева. Основна разлика међу њима се састоји у оптимизму и песимизму. Традиционална схватања су песимистичнија, а модерна оптимистичнија. Заједничка црта им је у давању одређеног значаја институцијама у погледу успостављања међународног мира и безбедности. Од организација надлежних за успостављање међународног мира и безбедности треба издвојити НА­ТО, Европску унију, Западноевропску унију, Европски савет, КЕБС/ОЕБС уз главну светску организацију - ОУН.

Сила и моћ се у класичним реалистичким теоријама међународних односа (Моргентау) везују за национални интерес једне земље. Међутим, представници историјско-социолошке оријентације, као једне од варијанти реалистичке теорије, им се супротстављају (Арон). На појаву нове оријентације у међународним односима утицала је појава Ароновог деда по називом Paix et guerre entre les nations (Мир u рат међу народима). Ово дело се јавља као реакција на једнострана објашњења теорија силе, легалистичка теорија u бихејвиоризам, па је, стога, оно извршило снажну синтезу структуре и динамике међународних односа. Код типичних представника реалистичке шкоде, национални интерес се изводи директно из моћи. Они, дефинишући национални интерес у смислу моћи, полазе од људске природе, која je несавршена и узрок свих дефеката у друштву и међу државама. Бихејвиористи национални интерес поистовећују са државним и оним што доносиоци спољнополитичких одлука одлуче (субјективистичка концепција). Реалисти, засновани на историјској социологији, заговарају мултидисципдинарни приступ у проучавању концепције националног интереса и везују га за плурадизам циљева којима државе теже у међународним односима.

Основни циљ ове студије јесте да са историјско-политиколошког и међународноправног аспекта осве­тли ситуацију на Косову и Метохији у периоду интернационализације косовског питања. Биће детаљније анализирани сви важнији донесени документи и преговори вођени током целе 1998. године, која се сматра преломном за даљи развој косовског питања. Став међународне заједнице према овом питању је од изузетног значаја и он се мора озбиљно узети у разматрање. Међународна заједница је свакако имала своје инте­ресе на Косову и Метохији, који су превазилазили непомирљивост ставова страна у сукобу. Била је толерантнија према терористичким активностима Ослободилачке војске Косова, а оштрија према ангажовању полицијских и војних снага Савезне Републике Југославије. Саобразно овоме, постоји и асиметричност у међународноправним обавезама српске и албанске стране. Изнад свега се тежило објективној анализи положаја све три стране албанске, српске и међународне заједнице.

Аронова теорија међународних односа се јавља као реакција на једнострана објашњења која су негована у англосаксонској литератури (реалполитичка школа Morgenthau-a, бихејвиоризам и легалистичка теорија), јер у центар анализе, поред силе и моћи, ставља синтезу структуре и динамике међународних односа. Арон је творац новог правца у науци о међународним односима историјско-социолошког, који не представља просту комбинацију историје и социологије, већ се састоји у анализи међународне стварности са становишта различитих научних дисциплина. Аронова теорија је извршила утицај на представнике социјално-конструктивистичког схватања, јер њен главни представник, Wendt, под утицајем Арона превазилази реализам и неореализам, па у одређеној мери и либерални институционализам Nye-a и Hoffmann-а, тиме што залази у узроке и корене настанка одређених појава дефинишући структуру не само као одраз материјалних чинилаца моћи већ као категорију која је одређена друштвеним односима. Обојица остављају простор за класичну игру моћи. Арон је већи реалиста од Вента, јер успостављање мирних односа међу државама сматра сувише идеалистичким. Арон је песимиста, док је Вент већи опти­миста. За обојицу национални интерес није основни критеријум деловања доносилаца спољнополитичких одлука, јер поред интереса постоје идеје, представе, осећања и значења. Дакле, мултидисциплинарност циљева актера спољнополитичке сцене им је иманентна. Обојица су под утицајем бихејвиоризма, јер у центар своје анализе стављају понашање држава у међународним односима. Поред основних параметара моћи, на понашање држава утичу и замаисли о владавини права, идеје, слава и међународне организације. Главна нит која ихразликује лежи у чињеници да Вент мање пажње у својој анализи поклања историјским проучавањима.

Реалистичким теоријама међународних односа се приговарало да политику представљају као аутономну сферу која искључује моралне елементе и, стога, умањује веру у прогрес. Многи су сматрали да и Рејмон Арон (Raymond Aron) заступа ту тезу, што се дубљом анализом показало нетачним. Арон у одређеним моментима подржава Моргентауа (Hans Morgenthau), али и иде много даље од њега. Арон није заговорник придавања веће улоге моралности у међународним односима, али он одбија и чисто макијавелистичко тумачење међународних односа засновано на борби за моћ. Арон је реалиста и либерал. Заступа средњи пут односа између морала, права и међународних односа. То је пут тзв. „морала мудро­сти“ („morale de la sagesse“) чиме покушава да измири макијавелистичку мудрост са захтевима Кантовог пацифицираног света. Бити на овом средњем путу није нимало лако, јер се ради о помирењу воље у државу уз перманентно присутну свест о постојању транснационалног друштва и потребе постојања плуралитета мишљења уз неизбежни прогрес човечанства. Арон изражава песимизам у погледу могућности да међународно право буде ефикасан регулатор односа међу државама, јер оно пати од суштинске несавршености. Државе нису вољне да се потчине једном врховном арбитру, а нису ни способне да се потчине једном општем праву. Логичан епилог овога је песимизам, који није објективан научни резултат, те је и предмет критика теоретичара инспирисаних нео­функционализмом и неолиберализмом.

Фукујамина теза о „крају историје“ није чисто његов изум, већ позајмљен од Хегела и интерпретатора његових мисли Алек­сандра Кожева. На његово теоретско стваралаштво су утицали и Арон, Вебер, Маркс и Токвил. Базирајући се на Хегелу, Фукујама је закључио да је историјски развој водио ослобођењу човечанства, а економски и политички развој су омогућили стварање универзалног друштва заснованог на принципима либералне демократије, што је омогућило човечанству да досегне „крај историје“. Тај крај се инкарнира у универзалној и хомогеној држави, која је добила своје признање јер је однос господара и слуге подигла на универзални ниво. Ова оптимистичка визија је ублажена Ничеовим појмом „последњег човека“, јер и сам појам „крај историје“ не значи крај у дословном смислу, већ се узима као камен-међаш између хладноратовског и послехладноратовског периода људске историје. Фукујама је свестан чињенице да демократија може имати и теже последице по човека, јер је савремени човек спутан да покаже своју вредност у политичко-правном систему који је створио. Марксови ставови су му помогли да схвати значај економског развитка и његов утицај на друштвене односе, а Вебер и Арон су му помогли да схвати значај рационалних поступака и идеологије у међународним односима. Однос између господара и слуге заједно са економском рационализациям света утиче и на преображај односа између држава. Најзад, Фукујамина теорија je подложна критици због своје контроверзности, али и површног тумачења од стране самих критичара. У критици се посебно истакао Хантингтон својом теоријом о сукобу цивилизација.

Односима међу људима владају природни закони, који су резултат њиховог директног и практичног искуства. Човек трага за својим самоочувањем и жели мир којим би одржао своје благостање. У таквим околностима инстинктивно је усмерен на друге људе, а знање које је извукао из међудејстава са другим људима наводи га на жељу да живи у друштву. Природно стање је предуслов друштвеног, а природни закон предуслов позитивног стања. У успостављању друштвеног стања, а касније и владе и закона ниједна појединачна форма владавине није довољна – негде је то република, негде монархија, а негде деспотска владавина. У природном стању човек је свестан својих слабости, стидљив је и инстинктивно тежи миру и опстанку, што је његово природно право. Они који желе да владају морају узимати у обзир географију, економију, карактер и постојеће законе људи зарад којих је влада и успостављена. Да би се све то остварило неопходни су мудрост и умереност. Основни циљ владе је одржавање поретка, закона, политичке слободе и својине појединаца. У том циљу се Монтескје супротставља апсолутној монархији Француске тога периода и фаворизује енглески систем владавине. Најбољи облик владавине је онај у коме су законодавна, извршна и судска власт подељене и подложне провери како би се онемогућило да једна од њих превлада. Поседовање све три врсте власти од једног тела неумитно води ка деспотизму.

Оснивање прве међународне организације (Друштво народа) 1919. године, означава раскид са традиционалном дипломатијом. Ова дипломатија позната је и под називом „стара дипломатија“ и представљала је систем међуодноса између влада суверених држава. Овакав систем је почивао на размени амбасадора или министара задужених да поступају као посредници и преносиоци информација. У својству преносиоца информација, амбасадори су деловали као „људи присутни на лицу места“, информишући своје владе о унутрашњој ситуацији земље у којој обављају своју дужност. У својству посредника, амбасадори представљају своју државу и штите интересе својих влада код државе у којој су акредитовани у циљу охрабривања пријатељских односа између двеју земаља. То су позитивне стране старе дипломатије. Негативне се тичу њене конзервативности и тајности. Током XIX века дипломатске институције се модернизују у виду аташеа за војна, културна и економска питања, који се прикључују дипломатском особљу. Недостатке старе дипломатије покушала је да надомести прва светска организација универзалног карактера основана 28. априла 1919. године. Представљала је компромис између система колективне безбедности и суверенитета држава. Велику улогу у оснивању Друштва народа одиграо је Вудро Вилсон, који је њено оснивање заснивао на критици система равнотеже снага. У својих чувених 14 тачака истакао је начела нове дипломатије базиране на либерализму уз реалистичке гаранције. Друштво народа је показало и одређене слабости, јер су га основали победници и спречили правом вета да се санкције примене на њих. Рат је остао као крајње средство за прибављање правде – ultima razio. Друштво народа није успело да реши сукоб између система колективне безбедности и суверенитета, што је био један од главних разлога неприступања САД-а Пакту. Бојале су се да чл. 16. Пакта не подрије амерички суверенитет и уставну моћ Сената да објави рат.