Сретен М. Југовић

The adoption of the Act on Prevention of Domestic Violence was driven by the creation of a more effective legal framework for the protection of victims of domestic violence, and, therefore, also by the alignment of the legal system of the Republic of Serbia with international obligations. The main novelties include multi-sectoral cooperation and primarily preventive nature of the law. However, from its very adoption, it has been pointed to its noticeably repressive character, as well as to provisions with potentially harmful impacts. Hence, this paper represents a contribution to the discussion on the importance and scope of the solutions provided for in the Act on Prevention of Domestic Violence. On the one hand, it points to major novelties intended to contribute to a more effective prevention of domestic violence. On the other hand, it questions the constitutionality and appropriateness of some of the legal solutions, arguing that, in particular respects, the lawmaker had to use a wiser and more subtle approach to conceptualising the provisions of this law.

Реформе управе и полиције, по правилу, нису могуће без  реформи (позитивног) права. Стога је у раду извршена анализа нових, круцијалних закона за управу и полицију: Закона о општем управном поступку (ЗУП-а) и Закона о полицији. Међутим, након анализе новог ЗУП-а, закључује се да није било неопходно, ни рационално, након 86 година примене доносити нови ЗУП. При томе, новоусвојени ЗУП је номотехнички спорне дикције, његова терминологија поприлично одступа од општеприхваћених управноправних материјалних и процесних појмова и института. То може изазвати  бројне проблеме у управној пракси и довести до застоја у односима грађана и управе. Премда је реч о процесном Закону, његов предмет је  неосновано проширен  управним радњама и пружањем јавних услуга, које сада добијају управнопроцесну форму! Такође, предмет рада је и анализа Закона о полицији, који је препун номотехничких, редакторских  и материјалних пропуста, али, у основи (значи не сасвим)  представља делотворан правни оквир за безбедност грађана и државе.

Задржавање је једно од овлашћења за ограничавање слободе кретања које је законодавац предвидео у циљу одржавања јавног реда, спречавања и сузбијања кривичних дела и прекршаја и спречавања угрожавања безбедности. Задржавање карактеришу краткорочност и акцесорност. Понегде се користи као синоним за лишавање слободе или превентивни притвор, премда се у законодавству, судској пракси и теорији инсистира на разликовању тих мера. Након анализе правног режима задржавања применом позитивноправног, упоредноправног и историјскоправног метода, закључује се да су законска права задржаних изнад нивоа права лица којима је ограничено кретање у европском законодавству. Права задржаних, у формалноправном смислу, готово се поклапају са правима и уставним гарантијама лица лишених слободе. Такође, она су у великој мери усклађена са чланом 5 ЕКЉП. Ако се има у виду да задржавање по Законику о кривичном поступку има готово иста обележја као и лишење слободе, онда се може рећи да оно представља својеврсни еуфемизам за лишење слободе. Стога је похвално решење нашег законодавца који права задржаних готово изједначена са правима лица лишених слободе.

У раду се најпре претежно синтетички одређују појам и специфичности корупције у јавној управи. Потом се, у складу са актуелном стратегијом и стањем у Србији анализирају институционални механизми спречавања (и сузбијања) корупције. Теза је аутора да се једино јаким политичким институцијама и снажним административним институционалним механизмима корупција може држати под контролом. У Републици Србији постоје институционални механизми за борбу против корупције, међутим њихова делотворност није на завидном нивоу. Разлог томе је делимично нормативне природе (проблеми са применом новијих „антикоруп-цијских“ закона, недостатак ауторитативних овлашћења Агенције за борбу против корупције, и др.), а у већој мери то је, у начелу, недостатак импулса политичке власти. Могуће решење је у перманентном оснаживању државних институционалних механизама за супротстављање корупцији, као и ефективном оживотворењу антикорупцијских стратегија које упућују на одговарајући законски оквир и наоптималније моделе мера за спречавање корупције. Коначно, у раду се дају и конкретни предлози за јачање институционалних капацитета за супротстављање корупцији.

Последице које собом носи организовани криминал, не произлазе само из конкретних криминалних радњи, већ су оне далекосежне и огледају се у могућности његовог утицаја на доношење државних одлука у сфери економије или политике, па чак и на међународне односе у целини. Теза је аутора да je стицање финансијске користи један од основних мотива за вршење тешких кривичних дела, а да нелегално стечена средства служе за финансирање нових криминалних активности, или се перу у циљу инфилтрације у легалне економске токове, чиме се остварује не само економска, већ најчешће и политичка моћ организованих криминалних група. У том контексту, аутори посебно апострофирају неопходност одузимања имовине стечене криминалом, као мере sui generis, која је моћно средство слабљења финансијске базе криминалних структура, којом се онемогућава њихово активно деловање и стратешки руше економске полуге моћи организованог криминала. Коначно, у раду се дају и конкретни предлози за јачање институционалних капацитета у борби против организованог криминала и повећање нивоа ефикасности система одузимања имовине стечене криминалом.