Стеван Ђ. Салатић

Мјесто на коме школа аналитичког марксизма значајно одступа од учења класичног марксизма јесте у схватању шта рад представља за животе људи. Класични марксисити су били и сувише заокупљени радом. Рад је био основно мјерило свих осталих теоријских категорија. Сам појам експлоатације у класичном марксизму одређује постојање најамног рада као инхерентно неправедно. Експлоатација изведена из марксистичког теоријског крила има искључиво техничку природу. Ремер инсистира на једном потпуно другачијем појму експлоатације који има искључиво дистрибутивне одлике и који не фетишизује рад као једино мјесто гдје се експлоатација може догодити. Своју дефиницију експлоатације Ремер приближава Ролсовој када каже да је експлоатисана она друштвена група којој ће бити боље уколико повуче свој per capita удио у спољним ресурсима него ли да игра капиталистичку игру. Ова дефиниција има доста сличности са Ролсовом дефиницијом експлоатације као неправичног коришћења слабе преговарачке позиције неких чланова друштва у процесу расподјеле. Школе либералног егалитаризма и аналитичког марксизма говоре на сличан начин о појму експлоатације.

Принцип разлике, схваћен у својој уској варијанти захтјева братство као посебан однос пријатељства и солидарности који постоји у друштву. По принципу братства надарени у друштву неће захтијевати посебне подстицаје како би били продуктивнији већ ће бити емпатични према оним у најгорем положају и из тог разлога ће и без подстицаја једнако придоносити друштву. У праведном друштву постоји посебан етос или култура правде којом ће се водити сви припадници таквог друштва. Средишно питање којим се Коен бави јесте Ролсов принцип разлике у којем се каже да у друштву постоје људи који су због природне генетике или због обичне среће у стању да производе више него други, а ти људи имају право да буду богатији од других ако њихова продуктивност и из ње проузроковано друштвено богатство утичу да они у најгорем положају поправе свој почетни статус. Коен сматра да надареним људима не треба посебна мотивација како би производили више али и сматра да Ролс није захтијевао да је неопходно дати посебне подстицаје надареним људима како би они више придоносили. Принцип разлике представља осећај солидарности између оних боље позиционираних и лошије позиционираних, али је такође и средство мјерења како би се успјех и корист употребила тако да и лошије стојећим буде од помоћи.

Послијератна ортодоксија у области грађанства узима стваралаштво Т. Х. Маршала и његову књигу “Класа, грађанство и друштвени развој” као најзначајније дјело у теорији грађанства. Рад говори и о једном схватању “пасивног грађанства” које Маршал приказује у намјери да прикаже грађанство и грађанина као субјекта који има “право на права”. Афирмишући на овај начин појам грађанства, Маршал је сматрао да се може у британском друштву створити неопходно јединство нације које ће омогућити интеграцију радничке класе и нижих слојева у британско друштво. Кроз рад покушаћу да покажем на одређене приговоре које су теорији “пасивног грађанства” упутиле идентитетске политике и политике признања као и приговор из републиканске политичке традиције које на одређен начин допуњују Маршалову теоријску форму неопходним садржајем. Идентитетска политика тежи да политизује приватну сферу сваког појединца, сматрајући да само оно што човјек јесте у својој приватности чини га непоновљивом индивидуом слободном да самостално дијела без страха од хегемоније националне културе.

Идеал античког грађанства и непосредне демократије из овог периода састојао се у учешћу свих пунољетних одраслих мушкараца у процесу доношења политичких одлука везаних за полис. Ова велика идеја о грађанима као партиципантима у вођењу политичких процеса се налази у сржи делиберативног модела демократије. Кроз јавну расправу грађани треба да дођу до “јавне разложности” у виду политика погодних за све грађане – партиципанте. Овај рад бави се погодностима форума за делиберацију и колективни дијалог о питањима везаним за одређено друштво. Најприје кроз објашњење свих погодности делиберативне демократије у односу на остале моделе, рад расправља ефикасност форума за делиберацију (тржишта, цивилног друштва, породице и цркве и образовног система) а на крају разматра одређене недостатке делиберативног дискурса. У средишту разматрања налази се заинтересован, активан и информисан грађанин који приликом свог дјеловања у јавној сфери нагласак ставља на обавезе које има умјесто права која ужива. Ријеч је о једном преласку са пасивног грађанства на концепт актиног грађанства који се налази у срцу делиберативног модела демократије.