Весна С. Зарковић
ВЕЛИКЕ СИЛЕ, СТАРА СРБИЈА И СПОРАЗУМ У МИРЦШТЕГУ 1903. ГОДИНЕ
Нерешена и недоречена питања са Берлинског конгреса још више су продубила кризу у југоисточној Европи која је утицала на Османско царство, али и на балканске државе. Споразум у Мирцштегу из 1903. године може се сматрати наставком Берлинског конгреса, јер је настојао да реши Источно питање и опстанак Османског царства у Европи. Потписан је између Аустроугарске и Русије – двеју сила које су полагале највећа очекивања и права на османско наслеђе и подржан од осталих великих сила. Састанак двојице владара је резултирао покретањем реформне акције у три вилајета – Солунском, Битољском и Косовском. Међутим, искључење територије Старе Србије северно од Шар планине из реформи на изричит захтев Аустроугарске директно је утицало на исход споразума из Мирцштега. Његово формално напуштање уследило је анексијом Босне и Херцеговине, када се Аустроугарска, мимо свих претходних договора и међународног права, једнострано одлучила на овај поступак. У раду се анализом деловања великих сила, употребом историјског метода и хронолошким следом, указује на најзначајније моменте који су довели до појаве кризе и оружаних сукоба крајем XIX и почетком XX века.
ДРУШТВО НАРОДА ‒ ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИСТЕКЛА ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА И ВОДОДЕЛНИЦА НОВЕ ЕРЕ ДИПЛОМАТИЈЕ
Оснивање прве међународне организације (Друштво народа) 1919. године, означава раскид са традиционалном дипломатијом. Ова дипломатија позната је и под називом „стара дипломатија“ и представљала је систем међуодноса између влада суверених држава. Овакав систем је почивао на размени амбасадора или министара задужених да поступају као посредници и преносиоци информација. У својству преносиоца информација, амбасадори су деловали као „људи присутни на лицу места“, информишући своје владе о унутрашњој ситуацији земље у којој обављају своју дужност. У својству посредника, амбасадори представљају своју државу и штите интересе својих влада код државе у којој су акредитовани у циљу охрабривања пријатељских односа између двеју земаља. То су позитивне стране старе дипломатије. Негативне се тичу њене конзервативности и тајности. Током XIX века дипломатске институције се модернизују у виду аташеа за војна, културна и економска питања, који се прикључују дипломатском особљу. Недостатке старе дипломатије покушала је да надомести прва светска организација универзалног карактера основана 28. априла 1919. године. Представљала је компромис између система колективне безбедности и суверенитета држава. Велику улогу у оснивању Друштва народа одиграо је Вудро Вилсон, који је њено оснивање заснивао на критици система равнотеже снага. У својих чувених 14 тачака истакао је начела нове дипломатије базиране на либерализму уз реалистичке гаранције. Друштво народа је показало и одређене слабости, јер су га основали победници и спречили правом вета да се санкције примене на њих. Рат је остао као крајње средство за прибављање правде – ultima razio. Друштво народа није успело да реши сукоб између система колективне безбедности и суверенитета, што је био један од главних разлога неприступања САД-а Пакту. Бојале су се да чл. 16. Пакта не подрије амерички суверенитет и уставну моћ Сената да објави рат.
