Др Весна Станковић Пејновић

Политика признања заснива се на проширеном разумевању правде и преовлађујуће структуралне неправде, не само у оквиру закона вец́ кроз институцију јавне сфере. За разлику од модела културног признања усмереног на обезбеђивање специфичних политичких услова за културне мањине, статусни модел признања сагледава шире разумевање савременог друштва кроз промену норми и институцијских правила друштва. Такав приступ захтева јавни простор (интер)културног изражавања, односно хетерогену јавност као израз различитости у слободи. Кроз перспективу нових друштвених захтева, захтеви за друштвеним признањем модификују традиционално схватање односа друштва и колективних захтева.  Заговорници политике признања статусне различитости указују да се друштво обликује у релацијама доминације и потлачености те се залажу за  структуралну повезаности рада и признања.  Политика признања статусне различитости и културног признања могу се надопунити  повезивањем праведности либералног схваћања са теоријом праведности утемељеној на принципу једнакости и слободе које се постиже кроз друштвено признање, као део институционалне или политичке сфере.

Рад се бави Ничеовом (Nietzsche) намером да споји проучавања антике са својом критиком модерности која се налази у стању кризе. У сагледавању интелектуалног односа који Ниче развија у раној фази са грчким филозофима, могу се открити водећи проблеми који мотивишу велики део Ничеовог каснијег рада, али и стратегије решавања проблема које обележавају развој читавог његовог филозофског опуса. Циљ рада је доказати да се темељ Ничеове филозофије налази у вредносном систему старих Грка, док је централни проблем култура коју он тумачи кроз призму грчких културних вредности који усклађују мишљење, хтење и вољу за живот као вољу за моћ. Ниче тврди да модерна не може превазићи своју кризу јер у животу савременог човека не постоји воља за моћ као темељ воље за живот, а покретачка снага савременог друштва темељи се на исквареним системима вредности.

Биомоћ регулише друштвени живот из његове унутрашњости, a са другим технологијама моћи, репресивном и дисциплинарном моћи делујe на тело и субјективитет. Капитал, овладавајући биомоћи управља насталим модалитетом друштвене производње, стварајући нови режим, оријентисан логиком производње и контроле. Данашња капиталистичка акумулација je „стварање профита путем комодификације биоса“ кроз моћ чија је функција потпуно запоседати животом, бришући разлику између јавне и приватне сфере. Нови облици капитализма користе специфичне технике биомоћи како би овладали животом кроз успоставу стандарда, механизама принуде и дефинисања норми. Когнитивни капитализам извлачи профит из апстрактног рада користећи интелектуалну (перцепција, комуникација, машта, разум) и чулну (ирационална осећања, афекти, страсти) енергију. Кроз „инструменталну моћ“ надзорни дигитални капитализам, ослањајући на вештачку интелигенцију извлачи вишак података од својих корисника. Циљ рада је показати да је овладавање над биополитичким телом, у перспективи Харта и Негрија, обједињеним у појму људског капитала кроз биомоћ и друштвену контролу, омогућено искориштавање апстрактног рада когнитивног капитализма, те модификовати људско понашање са новим изворима сакупљених података надзорног капитализама.

У капитализму заинтересованих страна, компаније теже дугорочном стварању вредности чиме је и наглашена потреба за јавно-приватним партнерствима. Владе диљем света показале су снажан ентузијазам према усвајању овог концепта у различитим секторима инфраструктуре услед незадовољства због неефикасности јавног сектора. У интересу приватног сектора и интереса заједница усмерених на добробит, држава има кључну улогу у регулисању односа између партнера и одржавање једнаких услова у пословању. Она уједначава услове за такво партнерство и омогућује њихово ефикасно деловање као облика приватизације, ширења интереса приватног сектора и тржишта. Циљ рада је указати да су мотиви за усвајање јавно приватног партнерства од стране влада усмерени ка ефективности оваквог облика партнерства кроз промовисање брзе испоруке пројеката јавне инфраструктуре и подељеним ризицима јавног и приватног сектора, прилагођавајући се новом облику капитализма у коме компаније добивају улогу партнера у јавним пословима, а који подржавају разне институције међународне заједнице. Такву политику следи и влада Србије која подупире напоре да се надлежности јавних предузећа могу делимично или у потпуности пренети на приватни сектор, следећи праксу земаља Европске уније у унапређењу енергетске ефикасности на свим нивоима.

Фридрих Ниче, а касније и Макс Шелер, у одређеној мери следећи Ничеову перспективу, промишљају дубоку друштвену и духовну кризу западне буржоаске цивилизације. Они настоје да открију узроке ове кризе и понуде решења за њено превазилажење. Циљ рада је да се осветле сличности и разлике између одговора који два мислилаца пружају на ово питање. У раду сe методом компаративне анализе представљају и суочавају Ничеова и Шелерова перспектива у тумачењу кризе модерне цивилизације, и начина њеног превладавања. Оба аутора виде темељ кризе у губитку смисла, успону нихилизма и преокренутим и погрешним вредностима које друштво промовише, а које за корен имају осећај ресантимана. Ресантиман се тумачи као потиснута, али делатна мржња нижих класа (робова), у њиховом историјском и социјалном успону, према старим, традиционалним вишим класама (господарима) и њиховим вредностима, које у модерно доба бивају изложене рушењу и паду. Ниче сматра да ресантиман извире из хришћанске религије и њене етике, и настоји да га превлада кроз „афирмацију животаˮ, вољом за моћи као вољом за живот. Шелер одлучно одбија Ничеово повезивање хришћанства са ресантиманом. Он сматра да декаденција модерне цивилизације има још дубљи корен у одбацивању вредности виших од живота - духовних и религиозних вредности. У одговору на кризу модерне цивилизације он се залаже за рехабилитацију и реафирмацију апсолутног и вечног поретка вредности на чијем врху стоје вредности духа и светости. У раду се закључује да се узроци кризе налазе у владајућем ропском моралу прожетом ресантиманским вредностима којима недостаје воља за (животну) моћ (Ниче), односно виши рангови вредности (живота, духа и светог) (Шелер). Заједнички Ничеов и Шелеров филозофско-политички став је елитизам и презир према масама. Оба аутора дају примат духовним елитама, оштро критикујући масе због „невредности” које оне обликују, и промовисања социоекономске (социјалистичка) и политичке једнакости (либерална демократија). Шелерова позиција се временом померила од конзервативно-хришћанског ка либерално-секуларном елитизму, али је задржала идеју друштвене хијерархије, примењујући је на поопштену поделу између елите и масе.

Приказ књиге: Shoshana Zuboff. 2018. The age of surveillance capitalism: the fight for a human future at the new frontier of power. New York: PublicAffairs, 704 str.

Нови милениј обележава прелаз из доба глобализације у доба глобалности. У таквом добу појединачне акције, локална трговина и национална политика имају глобални утицај. Да би одговориле изазовима животне средине и развоја, државе су, преко глобалних организација, одлучиле да успоставе ново глобално партнерство. Ово партнерство обавезује све државе на континуиран и конструктиван дијалог. Један од облика партнерства је одрживи развој усмерен према здравој економској политици и управљању, ефикасној и предвидљивој јавној управи и заштити животне средине у доношење одлука и напредак ка демократској влади. У раду се указује да се капацитет релевантних органа, организација и тела Уједињених нација, међународних и регионалних међувладиних тела, невладиних организација и локалних заједница треба повећати како би се остварили циљеви одрживог развоја, познати и као глобални циљеви јер њихово постизање подразумева глобалне промене са партнерством влада, приватног сектора, цивилног друштва и грађана како би се будућим генерацијама обезбедило боље животно окружење.

Сведоци смо бионадзора целог друштва који се примарно темељи на контроли и производњи страха од страна невидљивих центара моћи који веома умреженим деловањем кроз различите, али повезане организације желе глобало објединити своје деловање под изговором да свет није припремљен пред надолазећим претњама, од којих је једна и епидемија. „Живот као политички објект” је контролисан, у име „права” на живот, на нечије тело, здравље, безбедност. Савремена политика је биополитика као моћ која друштвени живот регулише из његове унутрашњости као контрола која се протеже кроз све дубине свести и тела становништва. Налазимо се у борби против „невидљивог непријатеља” који је свеприсутан, и непознат са страхом који га следи. Ова пандемија показује да се налазимо у времену социјалног инжињеринга и прикривеног билошког и психолошког рата и улазимо у ново глобално технотронско доба у коме су наднационалне и мултинационалне компаније, фондације и „јавно приватна партнерства” делови „глобалне управе”.

Приказ књиге: Kissinger, Henry. 2015. Svjetski poredak. Zagreb: Školska knjiga. 366 str.

Циљ рада је показати да су Маркс и Ниче, мислиоци који теже да се превлада епоха, кроз револуцију мишљења која се буни против отуђеног човека који у нашем постхуманом добу постао  само најамни радник, а сам је постао роба. Њихова стајалишта ће се у раду разматрати кроз перспективу капитализма посебно онај неолибералне перспективе, који је сам је у себи ахуман и антихуман и непрестано отуђује човека од њега самог стављајући га у све теже и погубније ропство. Тај свет свеопште деструкције, који своје постојање оправдава увек аргументима „лажне свести” и „лажних вредности”  проводи индоктринацију и поробљавање најширих размера. У њему влада доминација мањине над већином која се огледа у потпуној контроли и потчињавању већине којој се одузима слобода и ставља у положај неаутентичног бивствовања. Компаративном анализом промишљања Маркса и Ничеа рад ће указати на разлоге отуђења човека као стваралачког људског бића и отуђеног бића нихилистичке епохе.

Према многим анализама распад Југославије је резултат унутрашњих југословенских сукоба, посебно сукоба између Хрвата, Срба и Муслимана. Овај рад полази од претпоставке да је главни разлог нестајања Југославије страна интервенција у унутрашњим пословима земље. Две западне силе, САД и Немачка, уз помоћ институција међународне заједнице дестабилизовале су и помогле распаду земље, нарочито током 80-их година 20. века. Кроз стратегије и технике меке моћи су планирале, припремале и помагале сецесионистичке државе које су разбиле Југославију, појачавале контрадикције, економски је учиниле зависном, а све у циљу овладавања њеним ресурсима. Новонастале „ослобођене” државе, уређене по демократским мерилима западних земаља постале су вазали великих корпорација.

Циљ рада је повезивање историјских чињеница везаних за економску политику и регулацију друштвених односа у СФРЈ са анализом културне логике замењивања комунистичког утопизма потрошачким антиутопизмом, што је резултанта немогућности политичких елита да пронађу решење за све већу диспропорцију између самоуправних, колективних процеса производње и личне имагинације о благостању кроз потрошњу и поседовање, као последице економске либерализације. Рад је заснован на културалној анализи „дијалектичких слика“, прокламованих друштвено-политичких пракси и улоге бирократије у раслојавању друштва те театралној побуни студената на десоцијализацију друштва и борбу за бољег човека.

У тоталитаризму је разорено друштво функција тоталне државе. Тотална владавина се заснива на тоталној моћи над свим сегментима друштвеног живота. Тоталитаризам је хаос који се организовано проводи у поретку перманентног терора. Тоталитарна диктатура се не темељи на метафизичкој идеји радикалног зла већ на повезаности идеологије и терора у разарању модерних темеља слободе и демократије. Познатим појмом тоталитаризма тешко је прецизно обухватити сложеност збиље у модерним друштвима и њиховим новим начинима егзистенције у доба владавине техносфере уз велику помоћ нових технологија и нових медија. Циљ рада је показати да у тоталитарном схватању државе, култура постаје идеолошко средство или сврха владања масама на темељу медијске конструкције стварности и обликовању човека каo „усамљене гомиле“ са крајњим циљем стварања „новог светског тоталитарног поретка“.

Аутор у раду полази од питања да ли данас у доба универзалних слобода и једнакости, изграђене демократске институције стварно осигуравају праведност, слободу и једнакост или имамо онолико права колико имамо моћи? На темељу таквог става значај истраживања се базира на тези да се иза великих слободарских идеја, идеје доминације у политици која није остварење слободе него остварење моћи. У раду се на примјерима ставова Макијавелија и Ничеа показује перспектива сагледавања политике као моћи, методом успоредне анализе. За Макијавелија, Чезаре Борџија посједује врлину коју карактеризира храброст, одважност и снага за промјене, док Ниче сматра да Наполеон има „активну снагу“, способност за умјетност насиља и организирања које су потребне у изградњи државе. Њихов циљ је обнова, супротно декадентној теорији једнакости и моралности сажаљења, политичких теорија и државног устројства које су утемељене на патосу дистанце и поретку по ранговима. Циљ рада је показати како виши човјек или владар може исказати своју иморалну моћ без ограничења у политичком оквиру и ако имају довољно снаге држава је примарно инструмент њихове моћи то јер је воља ка моћи темељ филозофије политике.

Дискрепанција моћи између ЕУ и земаља кандидата je енормна, те je потребно запитати се колико стварне слободе земље кандидати уопште имају у приступним преговорима. У раду се Нова Европа сагледава као ново-вековна и империјална структура у процесу проширења са својом опширном и строгом политиком условности. Кроз проширење, Унија je у могућности да докаже своју контролу над нестабилним и сиромашним суседима. Утемељен на тим предусловима, мотив рада je да прикаже спољну политику ЕУ као потпуно империјалистичку. Нове земље могу приступити ЕУ, али након што дозволе имплементацију све шире листе услова у законодавни систем. Са формалним усвајањем целокупног европског законодавства и регулација нове земље не постају једнаке са старим земљама ЕУ, него постају колоније. Циљ рада je доказати да кроз вешту употребу политичке и економске условности ЕУ добива економску контролу над нестабилним и осиромашеним делом континента и нове државе постају нове колоније зато јер увозе стране вредности и цивилизацијске моделе без задршке и без критике.

Приказ књиге: Душан Чкребић, Коча Поповић, дубока људска тајна, Службени гласник, 2012, стр. 437.

Циљ рада је показати прикривен заокрет од демократије ка корпоративној власти као процеса стварања новог света, обликованог од стране владајуће класе чија финанцијска и политичка моћ користи све најважније комуникацијске институције модерног друштва. Та нова елита протеже своју друштвену моћ деловањем на транснационалном нивоу и не изражава интересе поједине националне државе. Они шире своју меку моћ кроз међународне економске институције (СТО) политичку/војну (НАТО) или културолошким или идеолошким достигнућима (ЕУ, либерализам) користећи разне облике индиректне или директне облике контроле како би успоставили неолибералну агенду диљем целог света  и проузрокујући систематске промене. Иако постоје снажни отпори тим трендовима, садашњи процеси ће бити само одгођени, али не и заустављени јер они само представљају логичну последицу саме динамике система. Владајуће елите користе високе вредности пропаганде и меке моћи у својој намери да „убеде“ појединце и земље у њиховој имплементацији. У раду је кориштен приступ истраживања основног значења Новог доба и владавине владајуће класе и утицаја њене меке моћи у њиховој међусобној корелацији. Закључак рада је да нова владајућа класа остварује свој циљ стварајући једну светску владу коришћењем своје меке моћи. Током времена ће националне државе постојати, али са умањеном суверености. Њихова моћ се преноси на нову транснационалну владајућу класу која на глобалном нивоу делује на дуалним основама „управљања кризом“ и глобалним планирањем са циљем  успоставе међународне „технократске диктатуре“ у постиндустријском, информацијском друштву.

Приказ књиге: Тома Пикети, Капитал у XXI веку, Академска књига, Нови Сад, 2015, 715 стр.

Приказ књиге: Rob Rieman, Povratak Europe. Njene suze, djela i snovi, TIM press, Zagreb, 2016, 61 str.

Пропаганда ствара уверење да су демократија и радикални капитализам нужно повезани, не само један са другим, него и са модернитетом, напретком и реформама. Демократски дискурс у служби пропаганде настоји уверити грађане да су неолиберални концепти једини рецепти стабилности и демократије иако приватизација и слободна трговина, два темељна дела структуралних реформи никако нису повезане са стварањем стабилности. Пропаганда је могућа и врло често успешна зато јер је људско понашање подложно обликовању те нема свој простор у идеолошкој, већ у психолошкој сфери. Циљ пропаганде у чијој крајњој инстанци се налази корпоративни капитал је манипулисати свешћу људи и створити симулирану стварност у којој отуђење одговара хајдегеровском облику забораву бића, али и забораву човека јер више нема бића ни човека, већ само потрошне робе безгранично искористиве. Пропаганда као вештачко божанство, аутономна сила, ствара само себе и намеће сопствена правила према којима свака критичка свест нестаје, производећи масовну свест. Капитал и контрола медија, у комбинацији са „доктрином шока“ одлично је оружје у имплементацији „уметности политике“. Циљ рада је доказати да неолиберална идеологија, као идеологија апсолутности капитала, уз помоћ пропаганде медија, ствара друштво спектакла и води рат за освајање свести и обликовању човека према задатој форми.