Виолета Рашковић Таловић

Развој савремених и моћних држава условљен је неопходношћу поседовања и контролисања значајних количина ресурса. Из тежње за увећањем реалне моћи и утицаја на глобалном политичком плану велике силе производе конфликте, сукобе и ратове при том занемарујући моралну димензију и негативне консеквенце донетих одлука. Овај рад има за циљ да укаже на улогу великих сила у покретању ратова за енергенте, са фокусом на прикривање неоимперијалних претензија под маском борбе за људска права и демократију. У том смислу рад је подељен на два дела. У првом делу аутори разматрају феномен рата и моралну оправданост рата кроз анализу етичких перспектива рата. У другом делу рада аутори ће покушати да понуде објашњење на који начин су моћ и политика у служби идеолошког оправдања одлука. Компаративни метод, као и студије случаја користиће као алат у циљу доказивања постављених хипотеза. Намера аутора је да укажу на чињеницу да се ратови за енергенте, као и економски ратови, који укључују економске и политичке санкције, покрећу са циљем деструкције економских потенцијала супарничких економија и држава које се супротстављају одређеним геополитичким интересима великих сила. Оне претварају рат за ресурсе у снажно оружје како би оствариле своје интересе.

В статье определены параметры геополитического влияния Российской Федерации на Балканах в современный период. Статья выполнена на основе неореалистического подхода в международных отношениях, неоинституционализма и региональной парадигмы. Выявлены риски и угрозы безопасности Балкан, интересы акторов геополитики на Балканах. Дан анализ тенденций геополитической конкуренции на Балканах. Определены причины «размораживания» и интернационализации долгосрочных конфликтов в Косово и Метохии, Македонии, Боснии и Герцеговине. Внимание сосредоточено на стратегии внешней политики России в отношении Балкан, ресурсах и методах геополитического влияния России. Сформулированы рекомендации по развитию российской политики в регионе.

Предмет анализе рада је одређење говора мржње и његова класификација као облика политичког насиља, где је посебна пажња поклоњена дефинисању појма у односу на критеријуме сложености и начина вршења насиља. Узимајући у обзир општу особеност везану за коришћење насиља у политици, где свака његова употреба, а посебно злоупотреба, изазива код грађана негодовање и представља непопуларну меру манифестације силе, говор мржње данас има ултимативно његативну конотацију. Додатну стигматизацију дугује повезаношћу са нацистичком прoпагандом и антиподским ставом у односу на демократске вредности, којим се шири дискриминација, нетрпељивост, мржња и позива на насиље према појединцу или групи који се по одређеним карактеристикама разликују од већине и водећег друштвеног културолошког усмерења. Аутори износe ставове о кључним друштвеним односима и карактеристикама употребе насиља у политици, као битним факторима за појаву говора мржње.

Крај ХХ и почетак XXI века су обележиле многобројне ,,хуманитарне интервенције“ и ,,борба за људска права“ који добијају примену у сврхе оправдања војних интервенција широм света. Аутори у раду преиспитују овакву слику света бавећи се критичком анализом изазова са којима се суочава развој демократије у савременом друштву. Свет се у великој мери изменио и отворена употреба силе је постала немогућа, јер би она наишла на осуду јавног мњења. Међутим, паралелно са развојем демократије дошло је уједно и до развоја механизама којима се оправдава употреба силе. У том смислу овај рад је подељен на два дела. У првом делу аутори анализирају основе теорије праведног рата указујући на њене слабости, док се у другом делу аутори баве неоимперијалном страном савременог друштва.