Владан Јончић

Међународно право оружаних сукоба као скуп правних пра­вила која се примењују у ситуацијама оружаних сукоба, усмерено је ка изналажењу компромиса између сталне војне потребе и хуманитарних начела. Циљ рата је да се противник порази што брже и што ефикасније. Циљ хуманих начела и принципа је да се уништавања која су директна последица тог сукоба сведу на најмању меру и колико толико хуманизују, односно ублаже, ако је могуће и колико је могуће. Сила која се примењује у оружаним сукобима и која је стварно неопходна ради постизања коначног циља због кога се сукобу и прибегло мора да буде контролисана и разумна циљу који се поставља. Често се у оружаним сукобима што намерно што ненамерно у општем ратном метажу уништавају не само људски ресурси, него и његова културна добра, која представљају материјална сведочанства доприноса једног народа укупној светској цивилизацији. Из разлога војне потребе ограничена је међународноправна заштита културних добара,односно, постоји дерогација заштите култуних добара засновнана на начелима хуманитарног права и општих начела људских права. Неопходно је да се увиди реалност оружаних сукоба која подразумева да током њих култур­на добра ипак бивају мета напада и уништења. Потребно је утврдити када, под којим условима, по чијем наређењу и уз какве мере предострожности је дозвољен напад на културна добро.

Искуства Републике Србије по питању примене међународног права оружаних сукоба су велика. Страдање Србије у медијском рату у коме је право на коришћење међународноправно дозвољених промена статуса цивила и бораца злоупотребљено војном интервенцијом у виду агресије и добар је пример за друге мале земље у њиховим корацима у правцу међународних интеграција. Међународно хуманитарно право је кроз међународне конвенције утврдило заштиту цивилаи и направило разлику између цивила и бораца. Допунски протоколи на Женевске конвенције из 1977. го­дине омогућили су да учесници оружаних сукоба могу наизменично да мењају статус. Таква одредба је у пракси отворила могућност за злоупотребу тих норми. Овај проблем се намеће и у савременим процесима међународних интеграција. Отварају се овим сумње да међуанародне интеграције не значе аутоматски и бољитак за мале државе. Намеће се питање да ли су оне тако напредне како на први поглед изгледају?

У доктрини међународног права је крајем 19. и почетком 20. века извршена је подела оружаних сукоба на међународне и унутрашње. Сврха је била да се норме међународног права (пре свега ратног права) искључиво примењују у међународним ратовима. Чврсто утемељено схватање у доктрини државног суверенитета није дозвољавало да се норме међународног права примењују у унутрашњим побунама и грађанским ратовима. Током 20. века међународно право, пре свега међународно хуманитарно право, проширило је делимично поље дејства и на унутрашње сукобе. Основна теза у овом чланку је да се прикаже тренутно стање у теорији и практичној примени међународног права оружаних сукоба у међународним и немеђународним оружаним сукобима и проблеми са њиховом применом, као и утицај ове поделе на европске интеграције. Питање да ли ова подела има значај за даље интеграције и међусобне однос европских држава. Резултати истраживања показују да ова подела, иако има тенденцију губљења, има значај. То посебно долази до изражаја у току процеса интеграција у Европи и нових наговештаја међуконтиненталних повезивања држава (евроазијска сарадња држава). Са друге стране процеси интеграција носе и ризик да се реализује намера о добрим односима у интегрисаним заједницама. Случајеви као што је разбијање СФР Југославије, насилна сецесијом Космета од Р. Србије и грађански рат у Украјини указују на опасност од грешака у поступцима процеса интеграција у Европи.

Савремен развој Међународног ратног и хуманитарног права започет је крајем 19. века. У том периоду наступа дуг еволутивни процес развоја и осавремењавања међународног права заједно са процесом цивилизацијских интеграција. Све до половине 19. века међународно право је имало дуг историјски развој правних правила заснованих првенстено на обичајном праву. На убрзани развој међународног ратног и хуманитарног права и на почетак савремених цивилизацијских интеграција у Европи у 19. веку утицало је више фактора. На првом месту је то био општи научно – технолошки и економски прогрес. Следећи фактор био је развој нових врста оружја. Заједно са њим развој тактике извођења ратних операција и као последица утицаја поменутих чинилаца наступила је кодификација међународног права, а посебно међународног ратног и хуманитарног права. У овим догађајима знатну улогу имала је Кнежевина Србија. Кнежевина Србија у то време међу првим државама прихватила и ратификовала међународне уговоре из области међународног права. Србија је донела „Ратна правила по међународном праву“ 1877. године и тако се сврстала у ред напредних држава по овом питању. Редактори Правилника су норме Ратних правила ускладили са напредним решењима из других међународних докумената, уградили та напредна решења и развили их у подјединостима. Може се закључити је Правилник својом темељитошћу и потпуношћу, за оно време, поставио критеријуме за писање таквих правила. Тешко је проценити у којој мери је Правилник Кнежевине Србије имао утицај на међународно право. Међутим, коректно је истаћи да су Ратна правила без обзира што су донета у једној малој држави, као што је била тадашња Кнежевина Србија, показао пут имплементације и исказао напредна решења у правцу интеграције правних система у области међународног ратног и хуманитарног права. Стручњаци из ове области много година касније узимали су за пример савремености овај Правилник. Мала Србија овим Правилником је стала у ред напредних и мирољубивих држава и допринела утирању пута развоја међународног права у два прваца. У правцу цивилизацијског повезивања држава и националних права и у правцу успостављања нових института међународног хуманитарног права.