Жарко Анђелковић

Заштита животне средине представља горуће питањe са којим се сусрећемо на почетку 21. века. Са овим проблемом се суочавају све земље без обзира на степен њихове економске развијености. Пораст технолошког развоја, нерационално коришћење природних ресурса, нерегулисање одлагања отпада, све су то проблеми који утичу на све грађане без обзира у којој се они држави налазили. Овакво стање нарочито забрињава ако се има у виду чињеница да је велики број природних ресурса ограничен и необновљив. Уништавањем ових ресурса човечанство се може наћи у безизлазној ситу­ацији те је неопходно предузети све могуће мере зарад заштите животне средине. Овај рад има за циљ да покаже који су институционални облици заштите животне средине развијени у Србији. У том смислу ми смо у нашем раду покушали да дамо једну сажету анализу ових институционалних облика фокусирајући се пре свега на: субјекте за заштиту животне средине, обавезе институција и на области заштите животне средине.

Локална самоуправа означава статус локалне заједнице у односу на државу. Аутор у овом раду истиче неопходност да грађани једног подручја управљају заједно општином. Општине, односно њени грађани морају сами о себи бринути, разговарати и унапређивати своју привреду. Због тога се аутор залаже за повраћај имовине општинама одузете законом из 1995. године. Општина би, према аутору требало да постане „проширена породица“, ћелија дешавања у друштву. Због тога је неопходно да се реафирмишу добри међуљудски односи и квартовска сарадња јер је отуђење ве­лико, а међусобна комуникација мала. Општина кроз своје мере и акције мора бринути о „оживљавању“ добре сарадње међу свим својим грађанима.

Надзиђивање или надоградња стамбених зграда је предвиђена законом у циљу санације равних кровова због прокишњавања, односно у ширем смислу ради заштите стамбеног фонда. Дакле, изградња стамбе­них или пословних јединица је секундарна у односу на наведени циљ закона. Овај рад се бави разматрањем неадекватне одлуке суда.

Предмет проучавања заштите животне средине представља научно сложен и комплексан процес, који обухвата све друштвене сфере. Поред екологије која се бави проучавањем односа између живих организама и околине, еколошки проблеми су постали предмет проучавања великог броја наука: социологије, права, економије, психологије, при чему ћемо у овом раду посебну пажњу посветити еколошком праву. Правни аспекти заштите животне средине изучавају се у оквиру Еколошког права под којим подразумевамо скуп правних прописа којима се регулише заштита живот­не средине у друштву и држави.

Имајући у виду значај развоја урбане културе за функционисање опште културе у Србији, потпуно је разумљив интерес државе да својим утицајима омогући услове за суштински напредак ове изузетно важне области функционисања нашег друштва. Правни аспект развоја урбане културе у Србији је заснован пре свега на државно-правном утицају који се остварује на системски уређеним начелима која једна уређена заједница мора кроз примену државно-правних инструмената да спроводи у пракси. Овај утицај се суштински реализује кроз постојање читавог низа правних аката који регулишу ову област и тако стварају одговарајући правни амбијент за развој урбане културе у нашој земљи. У питању је једна изузетно динамична област која своју еластичност заснива на обавези прилагођавања потребама које развој урбане културе од ње захтева. Ту је улога градова подједнако значајна као и улога државе, јер они морају у синергији својих активности, створити најбоље могуће услове за квалитативни напредак ове врсте културе, која свакако у будућности мора бити на много вишем нивоу. У том контексту никако не смемо занемарити ни улогу субјеката у култури који својом енергијом представљају основни ресурс развоја урбане културе и који у складу са својом ефикасношћу, мотивишу државу да својим инструментима још више учини за даљи развој урбане културе у Србији.