Жељко Бјелајац

Предмет овог рада је да истражи корелативност и каузалитете између индивидуалне перцепције и свести о безбедности појединаца и националне безбедности, узимајући у обзир и опште и посебне аспекте који утичу како на појединце, тако и на националну безбедност. У овом теоријском истраживању користили смо методе анализе – структуралне и функционалне, синтезе, дескриптивни метод и нормативни метод – да правилно детерминишемо факторе који утичу на поимање свести појединаца о безбедности како би они били у стању да правилно обављају своје функције у систему и политици националне безбедности, да утврдимо значај тих фактора, и да онда, у резултатима, дамо одређене препоруке за сваки чинилац у детерминисаном ланцу одговорности у креирању и одржавању неопходног нивоа безбедносне свести. У детерминисању фактора кренули смо од утврђивања доминантне културне парадигме, која је како илустративна за дух времена и динамику људских односа, тако и оквир у коме се друштвена збивања, укључујући и безбедносна, одвијају. У оквиру промене доминантне културне парадигме описали смо специфичности и потенцијал масовних медија, најпре на општем плану, а затим и у контексту предмета рада. Како људска мотивација директно зависи од степена задовољења људских потреба, дали смо посебан осврт на постојеће теорије и улогу безбедности у њима, закључивши да потребе за безбедношћу стоје у истој равни са најбазичнијим људским потребама, Даље, утврдивши значај индивидуалне свести о безбедносној култури за све нивое безбедности, дали смо елабориранe препоруке о увођењу безбедносне културе у образовни систем Републике Србије. На крају, анализирали смо актуелну Стратегију националне безбедности Републике Србије кроз призму елемената који чине предмет овог рада.

Предмет овог рада је да истражи каузалитет између еволуирајућих културних модела Запада и друштава Централне и Источне Европе која су од краја Хладног рата прихватала и емулирала те културне моделе у циљу што бржих интеграција у Запад. Циљ рада је да покаже на који начин тренутни либерални консензус и тренутна културна парадигма, култура пробуђености, утичу на хоризонталне и вертикалне аспекте безбедности ових држава. Коришћене методе су теоријско-интерпретативна, историјска метода, метода анализе примарних, секундарних и терцијарних извора, метода научне аналогије. У раду аутори дају прецизну слику доминантне западне културне парадигме и политичко-безбедносне аспекте, и њихове рефлексије на друштва посткомунистичких земаља, са детаљнијим освртом на пример Украјине, која је због комплексности ситуације и мноштва догађаја истовремено најрепрезентативнији пример. У закључним поглављима аутори проверавају теоријске тезе еминентних научника кроз призму развоја и тренутног стања политичке, културне и безбедносне ситуације у посткомунистичким земљама, али и дефинишу каузалитете између тренутне културне парадигме и стварног стања ствари у предметном региону. На крају, аутори дају кратак преглед потенцијалних безбедносних изазова и претњи у Централној и Источној Европи као резултат описаних културно-друштвених односа и спрега.

Тежња за заштитом људског достојанства свих људи чини суштину појма људских права. Она ставља људску личност у средиште пажње. Људска права су недељива и међузависна. Утицај глобалног тероризма на сферу људских права може бити различит. Пре свега, тешко да постоји и једно међународно признато људско право на које терористичко дело не утиче. С друге стране, држава приликом реаговања на терори стичке акте постојећа права може ограничити формалним законским активностима, рестриктивним тумачењем законских одредби, а страх и паника могу утицати и на саме институције које спроводе законе. Закључак је да се савремени тероризам одражава вишеструко на сферу људских права, што на директан начин, што индиректно. И сама борба против специфичних терористичких активности по себи носи нове ризике за традиционално схваћене људске слободе и права које смо навикли да доживљавамо као неотуђиве елементе демократије. С обзиром да се ради о сложеној материји, у раду смо размотрили појам и природу људских права, као и стандарде на општем и регионалном европском нивоу. Поред тога, осврнули смо се на неке опште одреднице везане за сам тероризам, као и на особености и значај његове повезаности са транснационалним организованим криминалом.

Трговина људима није индивидуални феномен који угрожава ограничен број људи, већ је феномен који има дубоке друштвене и економске импликације, имајући у виду чињеницу да му погодују глобализација и употреба нових технологија. Трговина људима погађа готово све: жене, мушкарце, девојчице и дечаке. Присутна је на сваком континенту, сваком региону света уз тенденцију перманентног раста. Видови експлоатације из којих се акумулира велика добит међусобно се разликују, али сви подразумевају насилну експлоатацију и злоупотребу људских бића и њихових права. Облици експлоатације могу имати широк дијапазон, од сексуалне експлоатације, експлоатације радне снаге, поробљавања као радника у домаћинству, укључивања у криминал, присилне војне службе, уговорених бракова, итд. Ниво психичких и физичких оштећења код жртава трговине људима до те мере је изражен да га је веома тешко изнова избалансирати и оспособити жртве до одговарајућег телесног и менталног здравља. Међутим, у овом раду посебно апострофирамо, један од најбруталнијих злочина данашњице, трговину органима људских бића, као својеврстан бизнис на црном тржишту органа, где укупна вредност делова тела просечног одраслог човека достиже на стотине хиљада евра. При том, указујемо да наша свакидашњица, на овом стадијуму развоја друштва, обилује низом контрадикторности. Дакле, с једне стране, имамо научно-технолошки и уопште друштвени напредак, до неслућених размера, а с друге стране, има­мо најмонструозније злочине попут трговине људима и трговине њиховим органима, који деградирају досадашња цивилизацијска достигнућа.

У последње време како у свету тако и код нас бележи се константан пораст криминалитета. Ова појава се донекле може оправдати снажним друштвеним променама које су захватиле глобално друштво. У том смислу, пораст криминалитета свакако утиче на сигурност и безбедност сваког појединца, односно доприноси осећају несигурности, страха, стрепње. Безбедност је једна од основних људских потреба и у хијерархији људских потреба она се налази на другом месту, одмах након физиолошких потреба (храна, вода, ваздух). Како је безбедност једна од основних људских потреба уз њу неодвојиво иде и унапређење вредности појединца, нација, а самим тим и афирмација глобалних вредности које морају несметано да се развијају, испољавају и унапређују. Међутим, стопе криминалитета у друштву указују на огромне размере те је стога неопходно предузети низ мера у циљу његовог сузбијања. Стога у овом раду аутори ће анализирати која је улога и значај ванкривичних субјеката у савременој политици сузбијања криминалитета. Предмет овог истраживања је улога медија, науке, породице и школа у савременој политици сузбијања криминалитета.