Жељко Симић

У овом огледу аутор, поводом постухумног објављивања зборника критичко-есејистичких текстова Буктиње Николе Милошевића, подробно анализира Метод овог мислиоца, чије је богато и разуђено филозофско и књижевно-теоријско дело оставило упечатљив траг у српској духовној култури друге половине двадесетог и прве деценије овога века. Аутор покушава да устврди да је Мило­шевић апсолутизујући властиту методу коју карактерише конзистентно трагање за противречностима унутар неког филозофског система или неке књижевно-уметничке структуре, помоћу којих, с друге стране, открива идеолошку или психолошку позадину одређене епистемолошке некохерентности неког дела, уобличио конту­ре једне специфичне негативне гносеологије. Аутор у овом тексту покушава да демистификује формулу Милошевићевог полемичког дискурзивитета, и да при том одреди вредносне домашаје тако етаблиране рецепције културних творевина.

Још су антички родоначелници филозофије политике и њихови савремени следбеници, иако настојећи да силином идејних аргумената демократски облик владавине друштвом представе као праксеолошки најцелисходнији и безмало најидеалнији, ипак осетили потребу да, сваки на свој начин, усмере нешто више критичке светлости на апорије демократије у њеној изворној, еволутивној антиномичности. Увиђали су да владавина народа неминовно постаје представљање народа, које крије иманентну опасност сваке демократије да се изметне у владавину већине над мањином, а ова последња у присилну владавину мнења. Слично је и са теоријским заговорницима либералне политичке филозофије, који су указивали да овај нововековни концепт државе, у синергији са еманципаторским карактером саме демократије, оставља у наслеђе огромну заслугу за обезбеђивање слободе појединца од безобалног волунтаризма власти и политике, али који су, напоредо са апологетском линијом својих спекулација, имплицитно опомињали на два потенцијална жаришта потоњих злоупотреба либерали­зма. Те конструктивистичке слабости либерализма находе се, најпре, у негативном схватању људске слободе, а потом у редукцији афирмисаног облика људске природе на испуњење материјалних, односно својинских, или, још прецизније речено, у крајњој линији вулгарно економских интереса, који неминовно воде у антрополошки солипсизам. Овај рад, дакле, није посвећен само историји идеја демократије и либерализма, већ неуралгичким онтолошким тачкама ових двају политичких феномена, односно латентним могућностима деформације неких потенцијално негативних аспеката либерално-демократске доктрине, који су, у савременој глобалистичкој епохи, доживеле своју еманацију.

Овим радом аутор покушава да укаже на теоријску парадоксалност Леви-Стросовог разуђеног и обимног мисаоног опуса. Аналошким преносом методе лингвистичке генеративне хијерархичности родоначелник антрополошког структурализма успео је да покаже како је немогуће разумети било који сегмент бивствовања „примитивних“ заједница уколико се непрестано нема у виду да мисаоно-праксеолошким тоталитетом влада један метаконцепт, којим се стабилизује њихов онтолошки статус. Али, проширивањем методолошких ингеренција Леви-Строс је апсолутизовао методу до нивоа на којем управо она, метода, постаје не само нужни меритум сваке истине о човековој психи и његовој социјалној средини, већ и њено „ентелехијско“ остварење. Управо у тој стратегији аутор уочава скривену Леви-Стросову потребу да универзалне увиде структуралистичког поступка преиначи у догме, које је немогуће подвргнути научној провери. Ова склоност Леви-Строса може се, према ауторовој анализи, најпрегнантније разабрати у његовом покушају да фиксира један десубјективизовани свет чији се генератор значењских утисака налази у структурисаним процедурама друштвеног утицаја, а из којег је искључена свака персонална доживљајност.