Зоран Кековић
KОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈA ОТПОРНОСТИ У НАУКАМА БЕЗБЕДНОСТИ
Отпорност је последњих деценија постала свеприсутан термин у академском и стручном дискурсу услед, имплицитног или експлицитног, прихватања недостатака традиционалног приступа превенције. Изведеница из латинског глагола “resilire” – скочити уназад, отпорност означава способност или капацитет система да се врати у стање равнотеже након ремећења, али и способност система да се суочи са променом и да се на њу адаптира. Примена термина има дугу традицију у различитим научним дисциплинама – психологији, социологији, екологији, менаџменту – док се почетком XXI века овај термин широко усваја и у наукама безбедности. У последње две деценије приметно је све учесталије коришћење овог термина као и његове бројне концептуализације и операционализације како у научним радовима, тако и у стратегијским и легислативним документима. Пролиферација нових безбедносних претњи створила је атмосферу небезбедности на глобалном нивоу и приморала практичаре и законодавце да антиципирају одговоре различитих сегмената система на спољње и унутрашње чиниоце који представљају претње по функционисање система. Аутори су анализирали како је концепт отпорности дефинисан и операционализован у различитим потпољима наука безбедности, као што су национална безбедност, заштита и управљање катастрофама и корпоративна безбедност. Шире посматрано, у наукама безбедности постоје два тока промишљања отпорности – једно које посматра отпорност као жељено стање система, било да је реч о држави, заједници или организацији, и друго које отпорност посматра као стратегију менаџмента оних ризика које карактерише висок степен неизвесности. Термин отпорности је данас присутан у стратегијама националне безбедности великих сила и других развијених држава, а означава тежњу ка одржавању прихватљивог нивоа функционисања, структуре и идентитета државе. Популарност концепта безбедности у пољима управљања ванредним ситуацијама и катастрофама у складу је са премисом да људи и заједнице поседују адаптивне и организационе капацитете што је довело до закључка да надлежне институције не треба да просто управљају, већ да помажу и допуњују природне тенденције самопомоћи и самоорганизације особа и заједница изложених неповољним догађајима. Комплексна природа организација као социо-техничких система такође је окарактерисана њиховом способношћу адаптације на непредвиђене негативне догађаје, а која може бити унапређена кроз адекватне политике, процесе и организациону културу које могу помоћи организацијама да одрже циљани ниво функционисања током и након реметилачког догађаја. Напокон, отпорност се посматра не као жељено стање система већ као стратегија за управљање ризицима са високим степеном неизвесности, насупрот антиципацији и традиционалном менаџменту ризика заснованом на идентификацијама претњи и проценама вероватноће настајања нежељених догађаја. Ипак, треба напоменути да приступ отпорности није без противника, а напади најчешће долазе са позиција Нове левице који оптужују овај приступ за „деполитизовање социјалних структура”, „прикривање односа моћи”, „ре-натурализацију друштва” и представљају је као нео-либералну стратегију којом се одговорност за одговор на ризике помера са доносиоца одлука на оне који трпе последице догађаја. Даља истраживања о могућностима операционализације концепта отпорности су неопходна како би се дале конкретне препоруке како систем може „постати отпоран”, односно како се концепт може применити на управљање системским ризицима и неизвесностима.
ПОЛИТИКА ЗАШТИТЕ ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНОГ СИСТЕМА - АНАЛИЗА И ПРЕДЛОЗИ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ
Текст је посвећен разматрању и критици постојећих политика и нормативних приступа проблему безбедности образовноваспитног система Р. Србије. Аутори представљају, анализирају и критикују постојећа решења и предлажу конкретне мере којима би био дат значајан допринос процесу идентификације, анализе и оцене безбедносних ризика у образовно-васпитним установама, полазећи од холистичког приступа. У овом смислу, аутори предлажу усвајање јединственог методолошког инструмента за процену ризика, оличеног у националном стандарду СРПС А.Л2:003, указујући истовремено на потребу за његовим редефинисањем у појединим доменима, а у циљу његовог потпуног прилагођавања актуелним претњама образовно-васпитном систему. При томе, аутори су пошли од идеје да су информатички ризици „карика која недостаје“ мозаику процене ризика предвиђеном наведеним стандардом. Имајући ово у виду, аутори су спровели емпиријско истраживање међу ученицима средњошколских домова којим су потврдили оправданост хипотезе о реалности и значају информатичких ризика у савременом друштву, а посебно међу школском омладином.
