ОГЛЕДИ И СТУДИЈЕ
ПРАКСЕОЛОШКИ АСПЕКТ АРОНОВЕ ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА
Сажетак
Реалистичким теоријама међународних односа се приговарало да политику представљају као аутономну сферу која искључује моралне елементе и, стога, умањује веру у прогрес. Многи су сматрали да и Рејмон Арон (Raymond Aron) заступа ту тезу, што се дубљом анализом показало нетачним. Арон у одређеним моментима подржава Моргентауа (Hans Morgenthau), али и иде много даље од њега. Арон није заговорник придавања веће улоге моралности у међународним односима, али он одбија и чисто макијавелистичко тумачење међународних односа засновано на борби за моћ. Арон је реалиста и либерал. Заступа средњи пут односа између морала, права и међународних односа. То је пут тзв. „морала мудрости“ („morale de la sagesse“) чиме покушава да измири макијавелистичку мудрост са захтевима Кантовог пацифицираног света. Бити на овом средњем путу није нимало лако, јер се ради о помирењу воље у државу уз перманентно присутну свест о постојању транснационалног друштва и потребе постојања плуралитета мишљења уз неизбежни прогрес човечанства. Арон изражава песимизам у погледу могућности да међународно право буде ефикасан регулатор односа међу државама, јер оно пати од суштинске несавршености. Државе нису вољне да се потчине једном врховном арбитру, а нису ни способне да се потчине једном општем праву. Логичан епилог овога је песимизам, који није објективан научни резултат, те је и предмет критика теоретичара инспирисаних неофункционализмом и неолиберализмом.
Референце
