АРОНОВ РЕАЛИЗАМ И ВЕНТОВ СОЦИЈАЛНИ КОНСТРУКТИВИЗАМ

Срђан Ж. Словић

Сажетак

Аронова теорија међународних односа се јавља као реакција на једнострана објашњења која су негована у англосаксонској литератури (реалполитичка школа Morgenthau-a, бихејвиоризам и легалистичка теорија), јер у центар анализе, поред силе и моћи, ставља синтезу структуре и динамике међународних односа. Арон је творац новог правца у науци о међународним односима историјско-социолошког, који не представља просту комбинацију историје и социологије, већ се састоји у анализи међународне стварности са становишта различитих научних дисциплина. Аронова теорија је извршила утицај на представнике социјално-конструктивистичког схватања, јер њен главни представник, Wendt, под утицајем Арона превазилази реализам и неореализам, па у одређеној мери и либерални институционализам Nye-a и Hoffmann-а, тиме што залази у узроке и корене настанка одређених појава дефинишући структуру не само као одраз материјалних чинилаца моћи већ као категорију која је одређена друштвеним односима. Обојица остављају простор за класичну игру моћи. Арон је већи реалиста од Вента, јер успостављање мирних односа међу државама сматра сувише идеалистичким. Арон је песимиста, док је Вент већи опти­миста. За обојицу национални интерес није основни критеријум деловања доносилаца спољнополитичких одлука, јер поред интереса постоје идеје, представе, осећања и значења. Дакле, мултидисциплинарност циљева актера спољнополитичке сцене им је иманентна. Обојица су под утицајем бихејвиоризма, јер у центар своје анализе стављају понашање држава у међународним односима. Поред основних параметара моћи, на понашање држава утичу и замаисли о владавини права, идеје, слава и међународне организације. Главна нит која ихразликује лежи у чињеници да Вент мање пажње у својој анализи поклања историјским проучавањима.

Референце

1. Aćimović Ljubivoje, Nauka o međunarodnim odnosima teorije i istra­živački pravci, Naučna knjiga, Beograd, 1987.
2. Aron, Raymond, Paix et guerre entre les nations, Calman Levy, Paris, 1962.
3. Aron, Raymond, „La sociologie des relations internationales“: dans Re­vue française de sociologie, 1963.
4. Booth, K., and Smith, S., (eds),: International Relations Theory Today, Oxford, Polity, 1995.
5. Keohane, R., Nye, J., Hoffmann S., After the Cold War, International In­stitutions and State Strategies in Europe, 1989-1991, Cambridge, Harward University Press, 1993.
6. Reed Davis, A Politics of Understanding of the International Thought of Raymond Aron, Louisiana State university Press, Baton Rouge, 2009.
7. Simić Dragan, Nauka o bezbednosti savremeni pristupi bezbednosti, Službeni list, FPN, Beograd,
8. Словић Срђан, Аронова теорија међународних односа и актуелно косовско питање, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић, 2009.
9. Стојановић, Радослав, „Мир и рат међу народима“, Политичка мисао, 3/1966.
10. Стојановић, Радослав, Сила и моћ у међународним односима, Београд, Радничка штампа, 1982.
11. Schwarzenberger, George, Power Politics, London, Stevens, 1964.
12. Wendt Alexander, „Collective Identity Fromation and the International State“, American Political Science Review 88, 1994.
13. Wendt Alexander, “Anarchy is What States Make of It: The Social Con­struction of Power Politics”, International Organizations, 46/1992.