ГРАЂАНСКА НЕПОСЛУШНОСТ И ПРИГОВОР САВЕСТИ: КОНЦЕПТУАЛНИ РАЗВОЈ И ПОЈМОВНО РАЗГРАНИЧЕЊЕ

Др Александра Мировић Јанковић

Сажетак

Рад се бави генезом модерног концепта грађанске не­послушности, путем критичке анализе и испитивања његових историјских облика, пре свега оних везаних за античку и рано-хришћанску традицију. Дајући сажет преглед историјског развоја ове идеје, ауторка настоји указати на пут који је требало прећи у теорији и пракси, да би се стигло до савременог појмовног одређења које, полазећи од доста ригидних услова, подразумева једно уско значење грађанске непослушности као сасвим специфичног облика исказивања непослу­шности према одлукама успостављене политичке вла­сти, који може бити утемељен искључиво на начелу правде, а не и на принципима савести, тј. моралним и другим приватним уверењима, који су у традиционалном концепту важили као такође легитимни основ грађанске непослушности. Имајући то у виду, посебна пажња је посвећена компаративној анализи оних концепција у савременој правној и политичкој теорији, које акценат стављају управо на дистинкцију између грађанске непослушности и приговара савести, као два у бити различита облика непослушности. У оквиру, пак, анализе приговора савести, указује се и на историјски развој једног његовог посебног вида. Реч је о одбијању војне обавезе под оружјем из разлога савести, које ће, међутим, престати да фигурира као својеврсни облик непослушности, с обзиром на његово данашње легализовање путем правног позитивирања, односно стицање статуса основног права човека. Но, ослањајући се на концепцију А. Молнара, указује се да је ипак могуће одбијање оружане војне обавезе спровести као чин грађанске непослушности, уколико би оно имало друкчији конститутивни основ, као што је позивање на страх, односно право на живот, а не на слободу савести.

Референце

1. Arendt, Hannah, „Civil disobedience”, у: Hannah Arendt, Crises of the Republic, Harcourt Brace Jovanovich, New York, 1972.
2. Bleiker, Roland, “Rawls and the limits of nonviolent civil disobedience”, Social Alternatives, 21, No. 2, Autumn 2002.
3. Caplan, Bryan, „Nonviolent resistance: Theory and history“, Humane Studies Review, 9, бр. 1, лето 1994; интернет: http://www.HSR.disobedience.htm.
4. Чавошки, Коста, Право као умеће слободе, Драганић, Београд, 1994.
5. Есхил, Софокле, Еурипид, Трагедије, Просвета, Београд, 1968.
6. „Грађанска непослушност”, одредница у: Бошко Мијатовић, Илија Вујачић, Танасије Маринковић, Појмовник либералне демократије, Службени гласник, Центар за либерално-демократске студије, Бео­град, 2008.
7. Habermas, Jürgen, „Грађанска непослушност – тест за демократску правну државу”, Гледишта, тема броја: „Правна држава, људска пра­ва и владавина права”, бр. 10-12, 1989.
8. „Хришћанство”, одредница у: Милан Мишић (гл. ур.), Енциклопедија Британика, књига 10, Политика, Народна књига, Београд, 2005.
9. „Исус”, одредница у: Милан Мишић (гл. ур.), Енциклопедија Брита­ника, књига 3, Политика, Народна књига, Београд, 2005.
10. Jelovac, Dejan, „Kako je moguća građanska neposlušnost u savremenom demokratskom poretku?”; Интернет: www.radiostudent.si/projekti/demokracija/teksti/28nepokorscinash.html.
11. Коплстон, Фредерик, Филозофија у Русији, БИГЗ, Београд, 1992.
12. Ксенофонт, Успомене о Сократу, са Уводом Млоша Ђурића: „Ксе­нофонт и главни извори за познавање историјски реалног Сократа”, БИГЗ, Београд, 1980.
13. Милановић, Владимир, „Христијанизирани анархизам у Толстојевом осећању правде”, у: Милош Кнежевић (ур.), О правди и правичности, ДКСГ, Београд, 1995.
14. Молнар, Александар, Расправа о демократској уставној држави 4: Грађанска непослушност, Самиздат Б92, Београд, 2002.
15. Молнар, Александар, Расправа о демократској уставној држави 1: Право на отпор тиранији, Самиздат Б92, Београд, 2001.
16. Neumann, Franz, „O granicama opravdane neposlušnosti”, у: Franz Ne­umann, Demokratska i autoritarna država: Studije o političkoj i pravnoj teoriji, Naprijed, Zagreb, 1974.
17. Павловић, Душан, „Филозофски основи права” (Приказ књиге: Ко­ста Чавошки, Увод у право I: Основни појмови и државни облици), Српска политичка мисао, бр. 1/1995, Институт за политичке студије, Београд, 1995.
18. Платон, Одбрана Сократова и Критон, у: Платон, Дијалози, Култура, Београд, 1970.
19. Power, Paul, „On civil disobedience in recent american democratic tho­ught”, The American Political Science Review, 64, br. 1, 1973.
20. Ролс, Џон, Теорија правде, Службени лист, Београд, ЦИД, Подгори­ца, 1998.
21. Sabl, Andrew, “Looking forward to justice: Rawlsian civil disobedience and its non-Rawlsian lessons”, The Journal of Political Philosophy, 9, No. 3, 2001.
22. Симић, Драган Р., Поредак света, Завод за уџбенике и наставна сред­ства, Београд, 1999.
23. Спасић, Ивана, „Грађанска непослушност”, у: Предраг Крстић (ур.), Критички појмовник цивилног друштва (II), Група 484, Београд, 2004.
24. Становчић, Војислав, „О основама и карактеру политичке облигације грађана”, Анали Правног факултета, бр. 1-4/01, Београд, 2001.
25. Становчић, Војислав, „Проблеми легитимности политичке власти”, Глас, CCCLXVI, књига 26, САНУ, Одељење друштвених наука, Београд, 1992.
26. Становчић, Војислав, Власт и слобода, Удружење за политичке нау­ке, Чигоја штампа, Београд, 2003.