ДЕМОГРАФСКЕ КОМПОНЕНТЕ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Др Нада Радушки, заменик председника Научног већа

Сажетак

Крај XX века може се означити као “време национализма”, с обзиром на оживљавање етницитета и праву “експлозију“ националних идентитета код многих етничких заједница. У том периоду, који одликују корените друштвено-политичке и социо-економске промене и јачање национализма у великом броју држава централно-источне Европе и Балкана, у Србији је дошло до ”буђења” националне свести код већинског народа, као и код многих припадника националних мањина. То је имало за резултат промену националне припадности приликом декларисања, што се посебно рефлектовало на етностатистичке и демографске податке, односно на популациону динамику тих националности, а самим тим и на промену етничке структуре становништва Србије у посматраном периоду. У раду ће се, на основу пописних резултата показати како је код неких националности (нпр. Роми и Власи) који су се раније у значајној мери изјашњавали за неку другу нацију, дошло до афирмације националног идентитета, односно етничке еманципације и израженог национално-конфесионалног ревивализма, као кључног фактора њиховог демографског развоја.

Референце

1. Brunner, G (1994). “Nation-States and Minorities in the Eastern Part of Europe”, Regio: A Review of Minoritiy and Ethnic Studies, Budapest.­
   
2. Courbage, Y, edit. (1998). “The Demographic Characteristics of National Minori­ties in Certain European States”, Population Studies,1, No.30. pp. 1-37.
3. Драгић, Д (2000). ”Власи или Румуни из источне Србије-Влашко питање”, Хелсиншке свеске, бр. 14, Бор: Хелсиншки одбор за људска права у Србији.
4. Hall, S (1997). ”Who Needs Identity”, London: Questions of Cultural Identity.
5. Haug W, P. Compton, Y. Courbage (2000). The demographics of national minori­ties in certain European states, Population Studies, No. 31, Vol. 2.
6. Ичевић, Д (1998). Црногорска нација, Београд: Форум за етничке односе.
7. Митровић, А (1992). ”Роми на границама сиромаштва”, Развитак Рома у Југославији проблеми и тенденције, САНУ, књига стр. 232-254.
8. Петровић, Р (1994). “Етничка припадност родитеља и деце”, Југословенски преглед, год. XXXV, број 3-4, 34-45.
9. Петровић, Р (1983). ”Дугорочне промене етничке структуре у СР Србији”, Зборник Фолозофског факултета, XIII-2, стр. 132-152.
10. Радушки, Н (2007). Националне мањине у Централној Србији етничке про­мене и демографски развој, Београд: Институт друштвених наука.
11. Smit, A (1998). Nacionalni identitet, Beograd: Biblioteka XXI vek.
12. Спасовски, М и др. (1993). “Број и територијални размештај Срба и Црногораца у СФРЈ после Другог светског рата“, Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФРЈ, Књига 1, стр. 3-42.
13. Станковић, В (1995). ”Методолошка објашњења пописа”, Становништво и домаћинства Републике Србије према попису 1991. године, стр. 12-27.
14. Vасовић, М (1997). ”Карактеристике групних идентификација и однос према другим етничким групама”, Између оспоравања и подршке, Београд: Центар за политиколошка истраживања и јавно мнење, Институт друштвених наука, стр. 54-67.