ЛИОТАРОВА ПОСТМОДЕРНА ПОЛИТИКА НЕСВОДИВЕ ПЛУРАЛНОСТИ И БЕСКОНАЧНО УМНОЖАВАЈУЋИХ ЈЕЗИЧКИХ ИГАРА

Лука Бешлагић

Сажетак

У раду се филозофија Жан-Франсоа Лиотара тумачи као својеврсна постмодернистичка политичка теорија. Означавајући постмодерност као тренутак када метанарације модерне губе легитимацијску моћ, Лиотар објашњава да мноштво разнородних микронаратива замењује ве­лике приче универзалистичког пројекта модерности хришћанство, просветитељство, марксизам а свеопшта фрагментарност укида сваку претпоставку успостављања тоталитета. Заснивајући своју политику постмодерне на трагу позних Витгенштајнових промишљања језика и његовог концепта језичке игре, Лиотар у свом опису конфликата плуралног света уводи појам раскола: сукоб између супротстављених позиција који се не може разрешити, јер изостаје универзални критеријум на основу којег би могла бити донета правична пресуда која би прихватила специфичност и несводивост сваке од укључених страна. У тексту се, коначно, преиспитује сама оправданост актуелног проучавања постмодерности у односу на рецентне појаве различитих приступа који нуде теоријску алтернативу постмодернизму. Но, Лиотарова филозофија пост­модерне интерпретирана, дакле, као једна политичка теорија остаје релевантан теоријски дискурс који још увек уверљиво може објаснити плуралност, хетерогеност и несамерљивост мноштва језичких игара савременог пост-постмодерног света.

Референце

1. Бер, Вивијен: Увод у социјални конструкционизам, Zepter Books World, Београд, 2001.
2. Велш, Волфганг, „Лиотаров програмски текст или филозофске перспективе постмодерне“, у: Наша постмодерна модерна, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 2000, стр. 178-194.
3. Virno, Paolo: Gramatika mnoštva: Prilog analizi suvremenih formi života, Je­senski i Turk, Zagreb, 2004.
4. Витгенштајн, Лудвиг: Философска истраживања, Нолит, Београд, Jameson, Fredric: Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, Durham, 1991.
5. Кисе, Франсоа: French Theory: Фуко, Дерида, Делез & Co и преображај интелектуалног живота у САД, Карпос, Лозница, 2015.
6. Лиотар, Жан-Франсоа: Постмодерно стање, Братство-Јединство, Нови Сад, 1988.
7. Лиотар, Жан-Франсоа: Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1991.
8. Lyotard, Jean-François: Le Postmoderne expliqué aux enfants: Correspon­dance, 1982-1985, Galilée, Paris, 1988.
9. Lyotard, Jean-François, „Preliminary Notes on the Pragmatic of Works: Dan­iel Buren“, u: October, Thomas Repensek, Vol. 10, Autumn, 1979, pp. 59-67.
10. Nealon, Jeffrey: Post-Postmodernism, or, The Logic of Just-in-Time Capital­ism, Stanford University Press, Stanford, 2012.
11. Савић, Миле, „Филозофска политика Ж. Ф. Лиотара, или о рефлексивном писању као облику дезангажмана“, у: Филозофија и друштво, XXIV, Институт за друштвену теорију и филозофију, Београд, 2004, стр. 9-49. Feyerabend, Paul: Against Method: Outline of an Anarchist Theory of Knowl­edge, Verso, London/New York, 1993.
12. Habermas, Jürgen, „Die Moderne ein unvollendetes Projekt“, u: Kleine poli­tische Schriften (I-IV), Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1981, pp. 444 464.
13. Hardt, Michael i Antonio Negri: Imperij, Arkzin i Multimedijski institut, Za­greb,
14. Hassan, Ihab: The Dismemberment of Orpheus; Toward a Postmodern Litera­ture, Oxford University Press, New York, 1971.
15. Carroll, David: Paraesthetics: Foucault, Lyotard, Derrida, Routledge, New York/London, 1989.
16. Џенкс, Чарлс: Језик постмодерне архитектуре, Вук Караџић, Београд, 1985.
17. Шуваковић, Мишко, „Имати право на теорију и ићи право на теорију: о парадоксалним односима теорије и филозофије у савремној култури/ друштву“, у: ТКХ, бр. 16, темат „Право на теорију“, ТкХ Центар за теорију и праксу извођачких уметности, Београд, 2008, стр. 66-77.
18. Шуваковић, Мишко: Појмовник теорије уметности, Orion Art, Београд, 2013.
19. Wittgenstein, Ludwig: Tractatus Logico-Philosophicus, Veselin Masleša, Sa­rajevo, 1987.