Др Александра Мировић Јанковић

Овај рад разматра како развој српске политикологије, тако и савремене трендове у политичким наукама генерално, у контексту глобализације и пратећих процеса. Аутори истичу како је глобализација у великој мери допринела алијенацији политичких наука из националних оквира. Премда су данас политичке науке највећим делом усмерене на проучавање актуелних глобалних процеса, у раду се жели указати на то да је ипак неопходно да политикологија, у извесној мери, остане усмерена и на проучавање партикуларних, националних и историјских искустава везаних за утемељење фундаменталних облика друштвеног организовања, било да је реч о политичкој заједници, то јест држави, или нацији. Маркирају се два нивоа еволутивног развоја политичких наука у свету: ниво дисциплинарне еманципације, то јест њихово утемељење као самосталне научне дисциплине у оквиру друштвених наука, и ниво националне еманципације, који је везан за усмерење политикологије на национално историјско искуство и процесе друштвеног и политичког развоја одређене земље, то јест процесе изградње заједнице, нације и државе (community, nation- и state-building), њихову динамику и специфичне форме. Констатује се да је, у случају српске политикологије, овај други ниво научног развоја остао њена „слаба карика“, уз дату анализу узрочника који су допринели таквом стању. На основу тога, износи се закључак да је српска политикологија директно из фазе интернационализма (марксистички утемељеног) прешла у етапу глобализације. Реч је о актуелној развојној фази која се одликује тиме да је глобализација постала не само веома популарна и једна од значајнијих тема политичких наука у нас (развијена је својеврсна политикологија глобализације), него је глобализацијски процес, у својој форми вестернистичке унификације, уз још неке друге дисциплине друштвених наука,  захватио и саму српску политикологију (тако да имамо на делу и глобализацију политикологије). Поред тога, указује се на тренд у политичким наукама, али и сродним научним дисциплинама, ка примени својеврсне изоморфистичке праксе, по угледу на концепт институционалног изоморфизма, а која води некритичком преузимању или, једноставно речено, „пресликавању“ одређених идеја и решења из других политиколошких традиција. У том контексту, присутна је општа криза идеја, које у великој мери бивају угушене предоминантним парадигмама, попут теорије јавног или рационалног избора. Док је у актуелним светским оквирима приметан управо повратак идеја у средиште политиколошке мисли, може се констатовати да такав тренд још увек није заживео и у српској политикологији.

Аутор указује на известан набој који данас постоји између таквих феномена какви су национални идентитет и савремена држава, те сматра да то рађа нужну потребу за њиховим сталним аналитичким разматрањима и стављањем проблематизације њиховог односа у фокус пажње научне и стручне јавности. Полазећи са тог становишта, у овом раду акценат је управо и стављен на одређене проблеме који настају или се, пак, тек могу јавити на том идентитском пољу услед савремених, cвe интензивнијих, cвe гушћих и дубљих процеса глобализације и с њима повезаних процеса регионализације који, у европском случају, подразумевају и економску и политичку интеграцију, за сада још увек транснационалног характера, али са извесним тенденцијама ка супранационалности. Истиче се да је питање овог типа колективног (групног) идентитета најтешње повезано са таквим врстама друштвене глобализације које ce означавају као политичка, културна, политичко-културна и тзв. цивилно-друштвена глобализација. У оквиру тога, посебна пажња је посвећена тенденцији глобалног ширења оног политичког или, како ce још назива, грађанског идентификационог обрасца, карактеристичног за један посвe специфичан модел нације, каква je америчка нација, a који je теоријски данас уобличен кроз концепт тзв. конституционалног патриотизма. Заступници овог концепта сматрају да он омогућава изградњу једног постконвенционалног ја-идентитета који много више одговара савременим глобализацијским, a пo некима већ и постнационалним условима. Но, инсистирање на потпуном раздвајању етноса и демоса, односно принципа етницитета и принципа цивилитета, води развоју једне нове врсте политичке идеологије коју називамо грађанизмом. Настоје ce издвојити одређени узрочни фактори који стоје иза таквих тенденцијских кретања ка декомпоновању партикуларних, националних идентитета, путем захтева за потискивањем или, чак, потпуним уклањањем његових етничко-културних елемената. Насупрот томе, аутор пледира за то да се етничко-културни и грађанско-политички идентитети морају посматрати и развијати као комлементарни делови националног идентитета. То посебно добија на значају ако се има у виду да се овај концепт уставног патриотизма и на њему заснован посебан тип политичке интеграције виде не само као пожељно решење за појединачне државе, већ и као једино могуће решење за транснационални, европски ниво организовања; дакле, као решење које би омогућило изградњу европског наднационалног идентитета.

На основу детаљне анализе различитих схватања нације, националног идентитета и национализма у теорији, као и општих тенденција везаних за ове феномене у савременом свету, а пре свега имајући у виду стање и праксу у западним, тзв. старим демократијама, које су и родно место ових појава и идеја, и посебно анализе таквих тенденција у српском и осталим транзиционим друштвима, у овој расправи првенствено се жели указати на једну евидентну чињеницу која се мора уважавати да се и у данашњем времену хипер-динамичне и ултра-интензивне глобализације, односно све већег ширења либералне демо­кратке и све тешње регионалне интеграције (као димензија политичке глобализације), као и све агресивнијег наметања потрошачког униформизма (као димензије економске глобализације), већина људи не одриче свог националног идентитета, док етнички принцип и различити облици национализма и даље опстају на светској сцени. Указује се, такође, и на то да традиционални етничко-културни идентитети имају и низ својих позитивних страна, али и на велики и неоспорни значај либерално-демократских вредности, принципа и институција на којима се заснива модерни, грађански идентитет. Стога, ауторка сматра да су продуктивне, одрживе и развојне само оне концепције нације и националног идентитета које обухватају и либерално-грађанске и нелибералне, то јест етничко-културне елементе; те да су постојеће дилеме, типа етнички или грађански идентитет, традиција или модерност, лажне.

Имајући у виду све транспарентније недостатке и мањкавости данас у свету доминантное неолибералног модела демократије, као и тенденцију његовог даљег ширења у оквиру савремених процеса глобализације, ауторка настоји да укаже на потребу за објективном анализом тог демократског модела, како би се извршило његово нужно редефинисање и кориговање. У том контексту се разматрају Хабермасов модел дискурзивне демократије и његови ефекти, као и неке дилеме везане за ширу теоријску позицију овог аутора.

Рад се бави генезом модерног концепта грађанске не­послушности, путем критичке анализе и испитивања његових историјских облика, пре свега оних везаних за античку и рано-хришћанску традицију. Дајући сажет преглед историјског развоја ове идеје, ауторка настоји указати на пут који је требало прећи у теорији и пракси, да би се стигло до савременог појмовног одређења које, полазећи од доста ригидних услова, подразумева једно уско значење грађанске непослушности као сасвим специфичног облика исказивања непослу­шности према одлукама успостављене политичке вла­сти, који може бити утемељен искључиво на начелу правде, а не и на принципима савести, тј. моралним и другим приватним уверењима, који су у традиционалном концепту важили као такође легитимни основ грађанске непослушности. Имајући то у виду, посебна пажња је посвећена компаративној анализи оних концепција у савременој правној и политичкој теорији, које акценат стављају управо на дистинкцију између грађанске непослушности и приговара савести, као два у бити различита облика непослушности. У оквиру, пак, анализе приговора савести, указује се и на историјски развој једног његовог посебног вида. Реч је о одбијању војне обавезе под оружјем из разлога савести, које ће, међутим, престати да фигурира као својеврсни облик непослушности, с обзиром на његово данашње легализовање путем правног позитивирања, односно стицање статуса основног права човека. Но, ослањајући се на концепцију А. Молнара, указује се да је ипак могуће одбијање оружане војне обавезе спровести као чин грађанске непослушности, уколико би оно имало друкчији конститутивни основ, као што је позивање на страх, односно право на живот, а не на слободу савести.

Ауторка на основу компаративне анализе различитих савремених концепција грађанске непослушности, настоји утврдити један релативно неспоран минимум елемената који би чинили differentia specifica ове праксе и средства политичке борбе, без обзира на то што у теоријским круговима постоји одсуство сагласности по питању већег броја својстава ове врсте цивилног деловања. При том се указује и на одређена ограничења и ексклузивност доминантних схватања која полазе од ролсовске доста ригидне схеме нужних услова за спровођење и оправданост грађанске непослу шности, чиме се непотребно сужава и осиромашује значење овог појма, уз такво лимитирање легитимног подручја, предмета и улоге оваквог типа политичког деловања да многи искуствени примери излазе онда ван оквира те праксе и концепта. Због тога се подвлачи значај другачијег тумачења неопходног контек­ста грађанске непослушности, где се акценат не би стављао само на нужни институционални, него и на одређен политичко-културни оквир. На основу тога се и изводи закључак да је Хабемасова концепција, иако произлази из сличне теоријске матрице, ипак пријемчљивија за савремену праксу таквих цивилних захтева и протесних акција.

У чланку ауторка настоји да грађанску непослушност ближе одреди као један од елемената цивилне политичке културе. Тиме се уводи комплементаран нормативни приступ у разматрање проблему с циљем да се, таквом допуном оног данас преовлађујућег системско-институционалног приступа и њиховим комбиновањем, постигне неопходна флексибилност концепта грађанске непослушности, која би га више приближила друштвеној и политичкој стварности, али и омогућила његову много већу теоријску и практичну употребљивост. Стављајући акценат на партиципативну политичку културу са системом либерално-демократских вредности, развијеним грађанским врлинама и одређеним цивилним оријентацијама, обезбеђује се потребно ревидирање доминантне ролсовске схеме ригидних услова оправданости и могућности примене грађанске непослушности. На тај начин се, наиме, отвара могућност за проширивање легитимног подручја примене, предмета и улоге ове врсте политичке праксе, тако да би и протестне акције нових или тзв. алтернативних друштвених покрета, које се не заснивају увек на разлозима правде, или ма­кар не у оном њеном преовлађујућем одређењу, и које су некад усмерене и против самог постојећег облика либералне демократије, али такође и ненасилни антирежимски протести у недемократским, тј. семидемократским или квазидемократским системима, мо­гли да се разумевају и третирају као акти грађанске непослушности.

Приказ часописа: Српска политичка мисао, тема броја: „Демократија, једнакост и морал” год. XVII вол. 29 бр. 3/10 Институт за политичке студије Београд 2010 стр. 362.

У основи савременог концепта грађанске непослушно­сти, то јест његове доминантне ролсовске варијанте, налази се један превасходно системски теоријско-методолошки приступ, тиме што се као основни услов примене овакве политичке праксе поставља стриктно одређен системско институционални оквир, оли чен у већ развијеној и стабилној либерално-представничкој демократији. Поред тога, истичу се и додатни услови за оправданост таквог цивилног деловања, од којих је свакако најзначајнији опет онај системски, који налаже да се њиме не може довести у питање тај уставно-правни и политички поредак, већ једино појединачни правни и политички акти, одређене по­литичке одлуке, мере и политике. Коришћење такве теоријско-методолошке матрице води ка закључку да се онда ни ванинституционално политичко деловање грађана Србије у њиховој антирежимској борби, у условима квазидемократије из деведесетих година, не може подвести под појам грађанске непослушно­сти, у његовом правом смислу. Ауторка настоји показати да је такав општи теоријски оквир од кога се полази сувише узак и догматски, будући да се њиме заправо врши одвајање теорије од стварности, па и од реалности српског друштва с краја последње деценије XX века. Штавише, тако се смањује и когни­тивна и друштвено-политичка употребљивост самог концепта грађанске непослушност, а тиме и демократски капацитети савремених друштава. Дакле, жели се истаћи да је реч о једном спорном присту­пу који производи низ аналитичких симплификација у емпиријским истраживањима уопште, па и у случају анализе карактера протестних акција тадашње друштвене опозиције у Србији. Стога се предлаже извесно кориговање тог системско институционалног приступа и његово допуњавање civic culture pristupом, као једним нормативним приступом. На основу дубље анализе системско ситуационог контекста у периоду 1990-2000. године и, посебно, петооктобарских догађаја, уз стављање нагласка на постојећи нормативни (политичко-културни) оквир, дошло се до закључка да се тада у Србији, и поред важећих псеудодемократских услова једног хибридног режима, ипак „десило” масовно отказивање послушности властима, које је при том имало и нека суштинска обележја грађанске непослушности, на којима се у савременим концептуализацијама ове политичке праксе посебно инсистира.

Овај рад у основи разматра питања модернизације, локалне самоуправе и децентрализације у актуелним теоријама политике. Основни циљ аутора је да укажу на неке теоријске поставке базиране на аргументима да је реформа локалне самоуправе једна од критичних тачки како друштвеног, тако и политичког развоја. Кључни стандарди у овој области су регулативе ЕУ, али и конвенције регионалних организација. Поменути стандарди и процеси унификације широм Европе значајно су променили територијалну организацију и локалну самоуправу у свим транзиционим системима. Модернизација локалне самоуправе, укључујући ло­калну демократију, грађанску партиципацију и нове форме управљања, у складу са поменутим европским стандардима и даље остају један од најважнијих циљева у интеграцијама.

Ауторка у чланку настоји да кроз тзв. друштвену историју, користећи првенствено, дакле, један историжски приступ и генетичку методу, покаже развојни пут модерне идеје и праксе грађанске непослушности. Увид у историју модерног развоја грађанске непослу­шности омогућава пре свега свеобухватно сагледавање генезе овог специфичног природног права грађана које је, у случају наступања одређених околности везаних за озбиљну кризу легитимности власти, истовремено и њихова природна дужност. Али, поред тога, такав увид је, како ауторка истиче, важан јер допри­носи и правилном разумевању природе, значаја, улоге и сврхе овог типа ванинституционалног деловања. Наиме, спознаја демократских капацитета праксе грађанске непослушности и њеног могућег доприноса важној функцији које цивилно друштво и његови субјекти имају у процесу доношења политичких одлука и креирању јавне политике, односно у процесу ревизије и иновирања права и политике и редизајнирања друштвених и политичких институција, постаје потпуна само ако се имају у виду и неки конкретни, историјски и савремени, примери успешне примене такве праксе, који су имали тако значајне ефекте да су допринели цивилизацијским помацима у развоју појединих поли­тичких система. Стога је, како се у тексту наводи, и у случају Србије и њене демократске консолидације, тј. јачања демократских и националних капацитета њених друштвених, цивилнодруштвених и политичких институција, а у контексту савремених глобализацијских и, посебно, интеграционих процеса којима она тежи, важно не само разумети значај корективне и пројективно-иновативне функције легитимне грађанске непослушности, него и рачунати с њима.

Ауторка најпре даје једну ближу експликацију Кингове стратегије социјалне промене, која се заснива на практиковању грађанске непослушности уз примену тактике преокретања легалистичког аргумента. Такође, у раду се истражује и то колики и какав је утицај Кинговог наслеђа и његовог начина цивилног деловања на савремене облике (не)насилног отпора грађана. Дакле, у фокусу пажње је значај и значење Кинговог дела за нас данас, чиме се настоји одговорити и на само насловно проблемско питање: „Да ли је Кингов сан још увек жив међу нама данас“. Због и даље постојеће легализоване неправде у савременом свету, како на националним, тако и на међународном нивоу, изгледа да је Кингов сан још увек само сан. А да би он постао стварност, нама је хитно потребно буђење из сна и суочавање са нагомиланим проблемима наше садашњице. То значи и да су нам потребни ак тивизам и цивилно деловање, али уз високо развијену свест свих политичких субјеката, и оних са позиције „одозго“, и оних који делују „одоздо“, о значају прин­ципа ненасиља. Управо растући друштвени немири у свету, попут најновијег примера Украјине, упозоравају да идеја ненасиља не сме умрети.

На основу детаљне анализе Хабермасовог модела дискурзивне демократије, ауторка износи гледиште да је, с обзиром на, бар за сада, постојећу ограниченост примене овог модела на ниво целине политичког система, он као алтернатива либерално-представничкој демократији један утопијски пројекат. Но, истовремено се жели указати на то да дискурзивни модел, као корективни и комплементарни елемент у неким аспектима и димензијама постојећих демократских политичких система, може имати значајну улогу у процесима модернизације и ре-демократизације либералног модела.

Ауторка у раду разматра теоријске и емпиријске услове који су морали да се стекну да би се могла развити модерна идеја грађанске непослушности у облику у којем је ми данас познајемо. Такође се истражује контекстуални оквир који је нужан да би практиковање грађанске непослушности, као специфичног сред­ства политичке борбе, било могуће. Ту се не прихвата теза данас доминантне тзв. Ролс-Хабермасове концепције да тај нужан оквир представља искључиво стабилан демократски систем, односно да је грађанска непослушност могућа једино у већ развијеним демократијама. Сматра се, наиме, да тај институционални оквир свакако јесте пожељан, али не и нужан услов. Но, оно што се жели истаћи као заиста нужан контекстуални оквир јесте цивилна политичка култура. Указује се и на контроверзност термина, који није у духу ове цивилне политичке културе, нити је у складу са савременим принципима демократије, као ни с природом самог демократског система власти.

У чланку се анализирају одређени специфични механизми који људима стоје на располагању за заштиту њихових права и слобода и принципа демократије, као и за поновно успостављање демократског поретка, у случају да је овај нарушен, или пак за његово конституисање, ако раније он није ни постојао. Реч је, дакле, о својеврсним друштвеним и политичким претпоставкама изградње и очувања демократских институција и праксе. У протективне механизме сврставају се грађанска непослушност и институт пружања тзв. помоћи угроженој држави, који представљају два различита степена или нивоа заштите демократске уставне државе; при чему би грађанска непослушност била први протективни ниво, који је везан за редовно функционисање уставног поретка, док би „помоћ угроженој држави” било средство у другом степену за­штите, које је везано за ванредно стање, када је угрожено функционисање овог поретка од стране против-уставних тј. протиранских снага, те постоји опасност од успоставе тиранске власти. С друге стране, право на отпор тиранији се третира као крајње средство коме се може прибећи у случају дефинитивног формирања или постојања тиранске власти, како би се (поново) успоставио демократски уставни поредак. Иако је пружање „помоћи угроженој држави” још увек специфично немачки правни институт, овде се полази од Молнаровог концепта демократске уставне државе, према коме је ванредно стање (у ширем смислу), за које je везана примена овог института, једно међустање, одн. стање које се генерално смешта између редовног функционисања демократског уставног поретка и успостављања тираније. Поред одређења и појмовног разграничења ових различитих средстава политичке борбе, ауторка је посебну пажњу посветила историји идеје и праксе права на отпор тиранији, као и његовом актуелном статусу, како због погрешног уверења да је оно укинуто и данас безначајно питање, тако и због његовог великог доприноса развоју друштвене и политичке свести грађана, одн. њихове самосвести, о потреби да се, отказивањем по­слушности, супротставе нелегитимној власти, то јест њеним нелегитимним одлукама, посебно када су тиме угрожени слобода људи и њихова основна права.

У чланку се указује на неопходност постојања сталног и континуираног процеса легитимизације политичке власти, јер у једном демократском друштву власт не може почивати на некаквој a priori обезбеђеној и трајној легитимности, нити на тзв. аутолегитимизацији. У супротном, при одсуству или заказивању таквог легитимизацијског процеса, долази до кризе легитимитета која, у случају озбиљног дефицита овог својства власти, може произвести ситуацију у којој не само да је могућ престанак важења политич­ке облигације грађана на послушност, већ је непослушност онда и њихова грађанска дужност. Сходно томе, настоји се испитати да ли је могуће прецизно утврдити на којој тачки или на ком свом степену криза легитимности изискује престанак ове политичке облигације, и које су то области које улазе у легитимизацијски основ и које, стога, морају бити предмет критичке анализе приликом сваког тестирања легитимитета неке конкретне политичке власти.

У чланку ауторка анализира догађаје од петог октобра 2000. год. у Србији, њихов исход и њихове различите карактеризације. Указује се на спорност њиховог учесталог одређивања као револуције или преврата, па чак и пуча. Примена метода аналитичког тестирања неких важних обележје ових категорија на разматраном случају Србије, има за циљ не само да покаже да се она овде не мо­гу наћи, те да је употреба тих појмова погрешна, него и да се маркирају и издвоје суштински елементи онога што је у овом примеру заиста примењено као средство политичке борбе. А то је управо еволутивна стратегија масовне грађанске непослушности. Наиме, сила јесте била кључни фактор утицања на правац збивања, делујући тако и на сам њихов исход; али, то је била једна потенцијална и латентна сила која се огледала у масовности активног грађанства и његовој исказаној спремности да се бори, ако буде требало, свим средствима за признавање своје изборне воље. Но, како се сценарио пружања активног, тј. правог (оружаног) отпора режиму није реализовао, протести који су се одиграли 5. октобра остали су на нивоу грађанске борбе за заштиту постојећег уставно-правног поретка, који је сама тадашња власт угрожавала (тзв. узурпација легалитета) својим начином владања. А то је управо кључан моменат који говори да се, и поред квазидемократских услова, одн. непостојања stricto sensu оног строгог институционалног услова који доминантне ролсовске концепције постављају за нужан оквир овакве праксе, протестне акције грађана Србије ипак могу третирати као чинови грађанске непослушности. Системско-институционални контекст представља свакако оквир понашања актера. Али, на друштвено и политичко деловање грађана утичу и друштвене норме. А у случају Србије управо су цивилне норме једне нове политичке културе у настајању обезбеђивале нужан контекстуални оквир за примену праксе грађанске непослушности. Основни закључак до кога се дошло гласи да анализиран случај Србије, као пример успешног спровођења грађанске непослушности ради демократизације политичке моћи, показује колико може бити велик социјални капи­тал и јака политичка снага удружених непослушних грађана, одн. колико активност цивилитета може да допринесе развоју, али и јачању демократских капацитета једног друштва и његових политичких институција. Стога је посебна пажња посвећена и анализи данашњег стања цивилног друштва у Србији, неискоришћености његових социјалних и политичких потенцијала и тенденцијама маргинализације и неодговорне дисквалификације праксе грађанске непослушности.

Циљ овога рада је да истражи ефекте негативне кампање на општим изборима у Србији током маја 2012. године. Као основни инструмент анализе аутори користе анализу садржаја, путем које се тумаче садржаји изборног маркетинга политичких партија, али и изјаве и говори њихових лидера, аналитачара и стручне јавности. Аутори, с једне стране, утврђују да је негативна изборна кампања допринела демобилизацији бирача и додатно продубила кризу легитимитета још увек неконсолидоване демократије у Србији. С друге стране, у раду се истичу трајније последице (анти)кампање на развој политичке културе и изградње демократских вредности.

Ауторка, указујући у чланку на постојање различитих, па и погрешних (ре)интерпретација Тороовог концепта грађанске не­послушности, настоји да пружи једно другачије тумачење којим се разоткрива његова заправо значајна корисност, инспитративна и ревитализујућа улога, када је у питању савремени човек, са окрњеним људским дигнитетом, изгубљеним духовним вредностима и нарушеним моралним интегритетом, и његово отуђено и дехуманизовано друштво, који су се нашли у вртлогу глобалистичке џунгле. Жели се показати да Тороов концепт нуди једну алтернативу живљења, која у неоробовласничким условима наше неолибералистичке стварности може бити спасоносна. Овај стари, али данас изванредно актуелан и савремен концепт захтева новог, ослобођеног и морално обновљеног човека који је и одговоран и делатно оријентисан грађанин. А само удружени делатни грађани чине снагу социјалног капитала који може играти потенцијално значајану улогу у јачању демократских, институционалних и ванинституционалних капацитета, и то како у националним, тако и у интернационалним, транснационалним и глобалним оквирима.

Данас, осим идеолошких знамо да постоје и геополитичке основе у коренима различитих правних система. Наиме, геополи­тика разликује два правна система: романо-германски („филозофија копна“) и „опште право“ англо-саксонског света („филозофија мора“), који непосредно утичу на принципе организације друштвеног живота. Најважнија разлика код ове две гране права је у формалним изворима права. Правна филозофија код припадника копна носи религиозни карактер и ту, скоро, правни принципи нису подложни променама, а у правној „филозофији мора“ промена права и његово непоштовање сматра се нечим природним. Савремено човечанство, према прикупљеним подацима, проживљава кризу правне свести, управо због прожетости политичких система англо-саксонским правом. Ипак, свет не доживљава овакву кризу први пут, довољно је да се сетимо пропасти античког света. Тада је та криза започела са лаганим али неминовним распа­дом религиозности, који је постепено захватио и породични живот и правну свест. „Правна свест која је изгубила своје религиозне корене, показала се неспособном да одржи и одбрани монументалну државност и културу Рима, и неумољива историја је таквој правној свести изрекла своју пресуду“. Спас и обнова светске правне све­сти и правног поретка дошли су тада од хришћанства. Питање, које се данас поставља је, дакле, да ли се овај образац изласка из кризе правне свести може поновити и која je то религија способна да учини?

У овом раду аутори анализирају утицај директне демократије на систем политичког представљања. Током протеклих декада долази до постепене ерозије поверења грађана у класичне представничке институције. У том контексту, овај заокрет се може тумачити као нека врста постепеног преласка од представничке ка директној демократији. Ипак, такав демократски идеал је тешко достижан у савременим условима те се данас директна демократија превасходно види као допуна класичних институција представничке демократије. Ови трендови, проширили су авеније за грађане, који више партиципирају у креирању јавних политика, у оквиру општег оквира представничке демократије у коме парламенти настављају да играју централну улогу. Политичка култура којој доприноси директна демократија не промовише политичке партије. Напротив, она умањује њихову улогу у политичком систему. То се најупечатљивије види на примеру избора, пошто је у системима са распрострањеном употребом механизама директне демократије излазност на изборе мања.