Марина Костић

Током америчко-руске дебате о продужетку Новог СТАРТ-а током 2019. и 2020. године, обе земље су поново покренуле питање мултилатерализације стратешке офанзивне контроле наоружања. Међутим, док су САД позвале на учешће Кине, Русија је још једном поновила хладноратовски став некадашњег Совјетског Савеза о неопходности учешћа Француске и Велике Британије у контроли стратешког наоружања. Имајући у виду одбијање Кине да се придружи разговорима о продужетка Новог СТАРТ-а, на које их је у више наврата позивала Трампова администрација, из различитих разлога, сврха овог чланка је да истражи ставове Француске и Велике Британије, две европске државе и чланице НАТО-а са стратешким оружјем, у односу на руски позив и изгледе и предуслове за мултилатерализацију контроле стратешког наоружања кроз њихово учешће. У овом настојању ауторка користи концепт стратешке стабилности и анализира низ примарних и секундарних извора, укључујући хронологију преговора и садржај уговора о контроли стратешког наоружања и других релевантних уговора, француских и британских стратешких докумената, као и изјаве званичника из ових и других релевантних земаља. Ауторка закључује да би се Велика Британија и Француска вероватније укључиле у формалну контролу стратешког наоружања ако су испуњена најмање три скупа предуслова - „дозвола“ САД -а и НАТО -а, једнакост у стратешким снагама и током преговора и побољшано стратешко окружење.

Да ли је Бајденова администрација успела да поврати бар неки део либералног међународног поретка делом деградираног за време мандата Доналда Трампа? Да ли се Бајден понаша у складу са својим и обећањима своје странке за време изборне кампање, или се придржава политика зацртаних од стране свог претходника? И колико од тога је урађено у области контроле наоружања? То су питања на која ће аутори овог рада покушати да одговоре. Закључци ће бити донети на основу анализе теоријских претпоставки које се налазе у позадини Трамповог и Бајденовог приступа међународним институцијама, у шта спада и контрола наоружања; затим на основу историјске анализе Трамповог наслеђа у овом контексту, анализе садржаја Бајденових обећања и обећања Демократске партије за време кампање, у поређењу са ставовима Републиканаца. У процени резултата прве године мандата новог америчког председника у области контроле наоружања, аутори закључују да су резултати двозначни и разликују се од случаја до случаја: понегде, Бајден се придржавао политика које је усвојила Трампова администрација, док је у другим случајевима приступ потпуно промењен.

Treaty between the United States of America and the Russian Federation on measures for further reduction and limitation of strategic offensive arms (“New START”) is the last pillar of the arms control regime on which the end of the Cold War and the new world order rested. Its expiration on 5 February 2021 is a top security challenge and indicates a possible new strategic arms race. However, can the United States and Russia still preserve the existing strategic arms control by extending the Treaty for another five years? What are the prospects, the opportunities and obstacles for this extension? What are the most pressing issues USA and Russia face with in order to preserve strategic arms control and are they willing to do so? In order to answer to these research questions author analyses several key issues that are of paramount importance for extension of the New START: nuclear modernization processes, invention of new weapons and emergence of new warfare domains; transparency and verification and broader confidence building measures; missile defence and prompt global strike; tactical nuclear weapons in Europe and Asia; general US-Russia relations which include question of democratic capacity; and broader influence of this Treaty on nuclear non-proliferation regime. By using content and discourse analysis author concludes that, although it is obvious that the extension of the New START would be primarily in favour of Russia and that the USA has not much to gain, the character of strategic stability in the Third Nuclear Age gives reasons to believe that the New START will be extended for another five years.

Предмет овог истраживања је однос нарушених билатералних односа држава Западног Балкана и безбедности Европске уније (ЕУ) који се истражује кроз употребу класификације нивоа конфликтности одређеног билатералног односа који даје др Марта Зорко. Иако се ова класификација, која обухвата четири нивоа конфликтности и разврстава их у спорове или сукобе, користи за истраживање билатералних граничних спорова, сматрамо да иста представља најпогоднији оквир за ово истраживање. Истраживање нарушености билатералних односа и регионалне сарадње на граничним појасевима Европске уније, који представља и Западни Балкан, постаје изузетно значајно ако узмемо у обзир да су неке од највећих претњи за ЕУ тероризам, пролиферација оружја за масовно уништење и нелегалне миграције, за чије је спречавање потребна добра сарадња држава региона. Резултати истраживања указују на то да регион Западног Балкана још увек није трансформисан у мирољубиву заједницу и да се још увек налази на нивоу коегзистенције. Такође, истраживањем је утврђено да билатерални односи Македоније представљају највећи безбедносни изазов за ЕУ, будући да је идентификовано да она има два нарушена билатерална односа на нивоу сукоба који су социјеталне природе и са државама које су већ чланице Европске уније. Такође, спроведено истраживањеуказује на то да је нарушеност тзв. социјеталних односа трајнија и интензивнија, док се они око границе могу решавати и судским путем, као у случају Хрватске и Словеније.

Процеси у Европи након хладног рата пружили су јединствену прилику државама чланицама Европске уније (ЕУ) да обликују европски поредак. То није било који поредак, већ поредак европских држава, који је не само географски већ и нормативно одређен. Он се успоставља преко међународних установа кроз које се врши дифузија и институционализација начела, норми и правила ЕУ као међународног друштва. Предмет овог истраживања је настанак и развој политике проширења ЕУ као међународног режима насталог у оквиру ЕУ. Циљ истраживања је објашњење како се ова политика, са стеченим искуствима и наученим лекцијама, развијала на такав начин да свој најформализованији и најсложенији облик добија у случајевима оних коју су последњи у низу проширења – у овом моменту држава Западног Балкана и Турске. Наведена теза се истражује у теоријским оквирима енглеске школе међународних односа и теорије режима, као најподеснијих за објашњење настанка политике проширења, као и социјалног конструктивизма, који указује на начине и правце његовог развоја. У методолошком смислу, дедукцијом и анализом се користимо када из постојећег сазнања и искуства о природи ЕУ као међународног друштва изводимо тезе о политици проширења, као једној од међународних установа насталих у оквиру Уније, док се индукцијом, синтезом и генерализацијом користимо приликом извођења теза о последицама искустава и научених лекција ЕУ из досадашњих проширења. У раду се најпре објашњава теоријска утемељеност политике проширења, њен реалистички и нормативистички аспект, а затим развој ове политике применом социјалног конструктивизма. Научене лекције, које постају део знања и „учења“ Европске уније у области проширења наводе се у последњем делу рада.

Осврт: Парадигме у међународним односима из угла „Структуре научних револуција“ Т. Куна.

Имајући у виду нестабилност на подручју општина Прешево, Бујановац и Медвеђа након завршетка сукоба на Космету 1999. године, спорадичне инциденте и сталне политичке захтеве Албанаца из овог краја, али и спољнополитичке приоритете Владе Србије у вези са чланством у Европској унији (ЕУ), предмет овог истраживања су приступи локалног албанског руководстава, Владе Србије и ЕУ и САД¬а, решавању положаја три општине и Албанаца који живе у њима. Циљ истраживања је да се употребом компаративног теоријско-методолошког приступа утврде сличности и разлике и одреде могуће тачке ослонца различитих ставова, на којима би се градила трајна стабилност. Резултати истраживања указују на то да се пристипи Србије, ЕУ и САД, по питању статуса, разликују од приступа локалних Албанаца, будући да га они посматрају у контексту права националних мањина, а не статуса територије. У погледу паралела са положајем севера и права Срба на Космету, албанска позиција је јединствена, док су Србија, ЕУ и САД става да се ово питање не може решавати на исти начин као положај Срба на Космету. На крају, у погледу укључености међународних актера у овај процес, приступи Србије, ЕУ и САД су да они имају надзорну и улогу гаранта, док албанска страна инсистира на „интернационализации“ и њиховој већој укључености. Препоруке српској страни су да уложи напоре у одржавање постојеће позиције међународних актера, узме у обзир пораст геополитичког значаја овог подручја у условима заоштравања односа Истока и Запада и да питање општина са српском већином на Космету не представља као питање статуса територије. Тежња истраживања је да, пре свега, пружи допринос домаћој литератури.

Системске теорије међународних односа развиле су се средином прошлог века са циљем превазилажења класичних теорија, које су изворе нестабилности у међународним односима налазиле у људској природи и на нивоу државе. Како би дошле до правилности које владају у систему, услова под којима они могу бити стабилни или нестабилни и ограничења која постављају пред своје актере, системске теорије су користиле пре свега дедукцију и моделовање, а затим и класификацију за разврставање теоријских и историјских модела међународних система. Ричард Роузкренс је један од теоретичара међународних односа који је системском и историјском анализом утврдио постојање девет међународних система и издвојио четири основна елемента од којих је зависила њихова стабилност – усмереност елита, контрола, ресурси и капацитет система. Истраживањем ове четири варијабле у међународном систему на почетку XXI века дошло се до закључка да је он нестабилан због супротстављеног етоса елита (реформистичке и реакционарне), њихових нестабилних мандата, које подстичу једностране и насилне акције, велике покретљивости ресурса и њихове ограничености, као и недовољно снажних капацитета система да помири ове супротности или надокнади губитке страна.