Ненад Р. Путник

Бинаурални тонови или тонови утичу на расположење, концентрацију и сан, кроз модификовање можданих таласа на бази образаца реакције мозга на дихотомне и различите фреквенције. Терапија бинауралним тоновима коришћена је у клиничкој пракси за истраживање слуха, стања мозга током сна, као и у лечењу анксиозности. Циљ дигиталних дрога јесте да превазиђу електричне импулсе и охрабре мозак да синхронизује мождане таласе са фреквенцијама бинауралних битова – ова мождана активност синхронизације представља се као вид забаве. Међутим, поједини научници сматрају ову „забаву” опасном и зато је и проглашавају за „дигиталну дрогу”, истичући да поред ових можданих активности усклађивања, бинаурални тонови воде психолошкој зависности, „коју је чак теже лечити него физичку зависност”. Ова област је тек недавно, са научног становишта, почела да се истражује и презентује као потенцијална опасност. Предмет овог рада је анализа актуелних истраживања и дискусија на тему стварних ефеката манипулације бинауралним битовима, а у циљу описа начина деловања, могућих последица и опасности које они заиста могу представљати када се користе у недобронамерне сврхе.

Као једна од најмлађих држава у Евопи, Црна Гора је посебно интересантан пример како се у политичком оквиру одвија симболичко надметање између два пројекта изградње нације. Питање црногорског националног идентитета представљало је средиште црногорске политике од краја 19. века, међутим никад није постојао јасан консензус на питање ко су тачно Црногорци. Подржана реконструисаним значењем црногорске нације, новонастала црногорска национална свест убрзана је након раскида са Србијом и проглашења независности 21. маја 2006. Црна Гора је од распада Југославије на свом путу ка државности прошла кроз транзиције из републике у Савезној Републици Југославији (СРЈ) у државу чланицу Србије и Црне Горе у периоду 2003-2006. године, а након тога у независну државу од 2006. године. Међутим, транзиција државности није представљала резултат једног ширег народног консензуса. Подела у владајућој политичкој странци реформисаних комуниста, Демократској партији социјалиста (ДПС) 1997. године, подстакла је политичку борбу између две бивше фракције ове странке. Током периода од 15 година промењиви политички програми владајућег ДПС-а и противничке Социјалистичке народне партије (СНП), послужили су као извор за редефинисање значења етничког (националног) идентитета. У својој конкуренцији за друштвене, политичке или економске ресурсе, црногорске елите су применом политичких мера, етно-културне државне политике и активним коришћењем медија успеле да поједине чињенице и догађаје претворе у референтне тачке за грађане Црне Горе на начин да идентификују себе. Стога су ти догађаји постали основа припадности одређеној заједници и уједно помогли у разграничењу специфичне црногорске од српске заједнице.

Текст је посвећен разматрању и критици постојећих поли­тика и нормативних приступа проблему безбедности образовноваспитног система Р. Србије. Аутори представљају, анализирају и критикују постојећа решења и предлажу конкретне мере којима би био дат значајан допринос процесу идентификације, анализе и оцене безбедносних ризика у образовно-васпитним установама, полазећи од холистичког приступа. У овом смислу, аутори пред­лажу усвајање јединственог методолошког инструмента за проце­ну ризика, оличеног у националном стандарду СРПС А.Л2:003, указујући истовремено на потребу за његовим редефинисањем у појединим доменима, а у циљу његовог потпуног прилагођавања актуелним претњама образовно-васпитном систему. При то­ме, аутори су пошли од идеје да су информатички ризици „карика која недостаје“ мозаику процене ризика предвиђеном наведеним стандардом. Имајући ово у виду, аутори су спровели емпиријско истраживање међу ученицима средњошколских домова којим су потврдили оправданост хипотезе о реалности и значају информатичких ризика у савременом друштву, а посебно међу школском омладином.