Стефан Сурлић

У раду се анализира принцип територијалног интегритета у контексту спора око финалног статуса Косова и Метохије. Не одређујући се према правним споровима, аутори пружају преглед теоријске дебате о територијалном интегритету дефинишући политичке последице по територијални интегритет Србије од момента једностраног проглашења независности Косова* 2008. године. Упркос константи која се огледа у помињању интегритета неодвојиво од суверенитета, у раду се истиче политичка пракса у којој је „територијални интегритет” Србије преточен у апел другим државама да поштују принцип неповредивости граница. Подршка независности Косова од стране водећих западних земаља условило је Србију на дијалог са привременим, а потом перманентним институцијама управе у Приштини. У раду се закључује да је територијални интегритет сведен на декларативну димензију, будући да је политички захтев за заштитом права српске заједнице не територији Косова и Метохије обавезало Београд на многе уступке, укључујући признање сувереног права институција Приштине.

Рад се бави иницијативом „Отворени Балкан” са намером да кроз критичку анализу дискурса установи доминирајуће позиције земаља Западног Балкана о овом облику регионалне сарадње. Аутори ће показати да су политички дискурси према регионалној интеграцији, са једне стране, производ унутрашњег недовршеног процеса изградње државе и нације, док су са друге, директна последица отворених билатералних питања и одсуства јасне перспективе чланства у Европској унији. У раду се доказује да доминирајући негативни дискурс о иницијативи „Отворени Балкан” поставља знак једнакости између регионалне интеграције и страха од губитка суверености како над унутрашњим политичким процесима, тако и над путем европских интеграција.

Рад идентификује механизме заштите српског верског и културног наслеђа на Косову дефинисане Ахтисаријевим планом и анализира њихову досадашњу примену. Аутори имају за циљ да укажу на то да статус српског културног наслеђа на Косову укључује али и надилази питања заштите, очувања и неометане употребе у верским обредима. Културно наслеђе има дубоко политички контекст, који је до сада био занемарен у српско-албанским односима, са уверењем да ће шири споразум о статусу релативизовати питања културе и идентитета. У првом делу анализа даје свеобухватан преглед правних гаранција и искуства у њиховој примени, детаљно се бави примерима злоупотребе и непоштовања усвојеног нормативног оквира, критиком „посебног“ статуса за српско наслеђе и отвореним споровима између Српске православне цркве (СПЦ) и власти у Приштини. Кључни налаз анализе је да садашње уставне и законске гаранције не могу бити трајне и ефикасне у потпуној заштити српског културног наслеђа на Косову, као и да постоји дугогодишњи јаз између прописаних норми и њихове примене у пракси. У другом делу, текст даје упоредни преглед посебних статуса светих места у Европи. Будући да се екстериторијални статус често помиње као коначни модел за српско верско и културно наслеђе, рад је покушао да понуди и неколико модела територијалних решења за мање јединице, у облику енклава, екстериторијалности и кондоминијума. На крају, аутори врше преглед досадашње литературе посвећене културном наслеђу у постконфликтном периоду и указују на одсуство универзалног нормативног оквира и механизама заштите упркос развоју различитих међународних инструмената.