Владимир Илић

У овоме раду се упоређују и критички пропитују најважније карактеристике структурализма и постструктурализма као две изузетно важне теоријске оријентације за разумевање актуелне друштвене и политичке стварности in genere. У том смислу, анализирају се теоретске премисе/концептуализације: структуре, субјекта, идентитета, језичких форми, реторских инкохерентности текста и генеративних консеквенција моћи, то јест контекстуализације њених историјски датих/наслеђених институција и пракси. Поред тога што рад покушава и да попуни евидентну празнину која влада на нивоу разумевања ова два дискурса у оквиру српског политиколошког простора, он пледира и за њихову интензивно пројектовање/примену у интерпретацији индигене српске политичке реалности. Рад третира постструктурализам и као својеврсну интринсичну критику структурализма, и као „структурализам структурализма”, неку врсту, јако слободно речено, „мета-структурализма”. Притом, постмодернистички мета-наратив се доживљава као културна манифестација/валенција академски формулисаног мета-наратива постструктурализма.

У раду се полази од става да међу установама социјалне заштите центри за социјални рад имају изузетно одговорну, сложену и значајну улогу у институционалном систему социјалне заштите. Као више функционалне установе социјалне заштите, у којима се непосредно или посредно задовољава већина социјалних потреба грађана и њихових породица заснованих на мултидисциплинарном тимском раду компетентних стручњака, центри социјалне заштите представљају базичну стручно-институционалну основу социјалне заштите у Републици Србији. Тако заснована активност центара за социјални рад посебно долази до изражаја у периоду транзиције друштвено-економских односа која је оставила веома изражене последице с аспекта социо-економске политике за поједине друштвене групе и које се понекад називају „губитници транзиције”. У последње време, услед мигрантске кризе, будући да се Србија нашла на мапи пута великог броја избеглица за Европу, поједини центри за социјални рад добијају нову улогу у збрињавању и организовању надзора над малолетним лицима без пратње и насиљу у мигрантским породицама. Сложеност непосредне социјалне заштите коју организују центри социјалне заштите може се посматрати кроз разноврсност и обимност задатака и стручних активности које се примењују према појединим врстама корисника или њихових породица.

Критичко пропитивање, анализирање, објашњавање и разумевање, као резултат умећа просуђивања, за које је потребно стручно знање и лична способност како би се могли изрицати ваљањи вредносни судови о теоријама и емпирији социјалне делатности у конкретно-историјским условима, све више и више претпоставља употребу анализе садржаја, у научним и исто тако у  стручним истраживањима и промишљањима. Анализу садржаја делања, општења и понашања човек врши од свог настанка.  Њена два основна елемента су: значај светог, које је омеђено божанским духом, тајновитошћу, жељом за приближавање савршенству и значај идеологије која поред лажних и пристрасних ставова садржи и истините исказе о друштвеној стварности и уметности. Интерпретирање социјалне праксе као непосредне корисности (једна од линија прагматизма) или праксе као критерија истине (вулгарни марксизма) више је него једнострано. Наиме, овај појам обухвата различите видове људске делатности: радикалну трансформацију објективне ситуације, друштвену кооперацију, комуникацију, искуствено стваралаштво, вредносну делатност и  мисаону делатност. У овом раду се приспитују основне епистемиолошке и научно методолошке претпоставке анализе садржаја и указује на њен значај у истраживању социјалних процеса, који укључују и делатност социјалног рад(ник).

Вредности спадају у један од основних феномена психичког живота појединца. Циљ је установити разлике између испитаника у степену пожељности хедонистичке, материјалистичке и алтруистичке вредносне оријентације, као и корелацију ових вредности са три особине личности: екстравертност, агресивност и психотицизам. Испитивање је обављено на узорку од 142 испитаника. Резултати су показали да је највећу нумеричку израженост имала материјалистичка вредност (АС=3,61), док најмању нумеричку израженост показује хедонистички стил живота (АС=3,29). У статистички значајној, позитивној, међусобној корелацији су само активистички и алтруистички стил (п < .05). Резултати биваријатне корелације показују корелацију психотицизма са свим вредносним оријентацијама и то у негативном смеру (од - .176 до - .203), корелацију ектравертности са хедонизмом (.236) и екстравертности и алтруизма (.180). Закључак је да је материјална сигурност примарна вредност испитаних особа, а да је алтруизам нормативног типа, тј. да је у питању конформистички алтруизам, када је појединац потпуно свестан користи коју има од свог понашања.

Рад се бави напетошћу између концепта социјалног рада схваћеног као социјална кура и надзор, те социјалног рада схваћеног као социјална трансформација и резистенција. У складу са тим рад анализира антиопресивне принципе преко модернистичке и постмодернистичке парадигме социјалног рада. Интенција је да реконфигурисање социјалног сервиса у скалду са освешћивањем вредносних позиција социјалног радника, клијенатска интерпретација властите позиције, оснаживање или јачање статуса корисничких захтева и компатибилна антиопресивна и анти-дискриминаторна пракса манифестују професионалне императиве у покушају афирмисања ефиксанијег и ефектнијег стандардизовања деловања у сфери социјалног рада.

Често се сиромаштво идентификује као релативно трајна друштвена појава и карактеристика свих епоха у развоју људског друштва. Промјенљивост сиромаштва огледала се у његовим различитим карактеристикама у зависности од конкретног временског контекста и пређених ступњева развоја друштва. Усљед таквог приступа овом мултидимензионалном социјалном феномену и данас присутне полемике о: дефинисању сиромаштва, начинима мјерења, различитим теоријским перспективама, и присутном дилемом која је попримила и филозофску етикету, ко је одговоран за сиромаштво, појединац или друштво? У овом раду пружамо селекцију теоријских приступа сиромаштву савремених аутора социолошке и политиколошке профилације. Циљ рада јесте извођење јасних класификационих критеријума за разврставање приступа сиромаштву на основу постојећих теоријских перспектива о феномену сиромаштва. Такође, у раду је постављено низ социјалних, политичких, економских па и моралних аргумената усљед којих се намеће неопходност ревидирања и категорисања постојећих и креирање нових теоријских полазишта о сиромаштву.

Научне студије и стратегије ЕУ на теме сиромаштва, социјалне искључености и незапослености истичу да образовни ниво појединца има статистички значај за потенцијално јављање сиро¬маштва и незапослености. Истовремено, што је виши просјечни ниво образовања, то је мања могућност за улазак у ризик сиромаштва и незапослености. Овај рад преиспитује активности на подручју високог образовања Црне Горе и стимулусе које актуелни систем високог образовања пружа каријерним оријентацијама младих. Хипотеза коју тестирамо у овом раду гласи: „тренд усклађивања потреба тржишта рада са образовним системом Црне Горе може лимитирати процес високог образовања, иако је држава већ сада прилично далеко од европских стандарда у погледу броја високообразованих становника“. Претпоставили смо да такве интенције не представљају добар подстицај политикама борбе против сиромаштва и незапослености него управо супротно, ограничавају њихову ефикасност. Да бисмо доказали горе наведену хипотезу, неопходно је утврдити сљедеће: а) Да постоји негативна корелација између броја образованих и броја сиромашних у некој држави; б) Да постоји дискрепанца између броја високообразованих у Црној Гори и броја образованих на нивоу Европске уније; в) Да каријерне оријентације младих зависе од креирање амбијента у високом образовању који ће стимулативно утицати на њихов људски капитал.

Овај рад се бави променама у интерпретацији социјалне политике на нивоу дискурзивне екстензије концепта новим процесима, који се могу детектовати као транс-национални (билатерални, регионални и глобални) план социјалне политике. Први део рада се бави утицајем тих елемената на само дефинисање и типологију социјалне политике, а други део критичком анализом њихових позитивних и негативних аспеката. Рад се закључује потребом формулисања „еклектичке/холистичке“ варијанте социјалне политике која ће амалгамирати како националне тако и транснационалне елементе.