Зоран Ж. Крстић

Рад има за циљ да покаже могућности и перспективе унапређења српско-албанских односа кроз оснивање пројекта „Отворени Балкан”. Политике конфронтација омогућиле су креирање међуетничке нетрпељивости и пружиле подршку политичким елитама водећи ова друштва у смеру конфликата и одбијања међусобне сарадње. У ери када Србија и Албанија покушавају да постану део Европске Уније намећу се бројне препреке и недостатак подршке европских земаља на овом путу. Сходно томе ове земље су покренуле регионалне политичке и економске интеграције. „Отворени Балкан” осмишљен је као иницијатива земаља Западног Балкана са циљем напретка ових земаља на европском путу. Део критика овом пројекту огледа се у очекивању помоћи од стране земаља Европске Уније, која је изостала у првобитним процесима европских интеграција. Ова иницијатива представља мини-преседан у европској историји интеграција, и пут је обнове пријатељских српско-албанских односа. „Отворени Балкан” би требало да отвори нови економски простор за сарадњу српској и албанској привреди, помогне превазилажењу међуетничких предрасуда и ствара предуслове за брже усвајање европских вредности.

Предмет проучавања у овом раду јесте повратак и успон нове левице на изборима одржаним у претходне четири године у Латинској Америци. Фокус истраживања усмерен је на узроке и последице повратка ружичасте плиме и њене основне карактеристике. Основни циљ овог рада је да се објективно сагледају проблеми и потешкоће са којима се суочавају државе региона у контексту цикличне смене левичарских и десничарских политика. Посебна пажња у раду посвећена је анализи фактора који су помагали или ометали институционализацију левичарских политика. Део рада фокусиран је на анализу односа између нових друштвених покрета и државе, као и на економску зависност и експлоатацију природних ресурса. Повратак левичарског таласа јесте реакција на повећане економске и социјалне неједнакости које су довеле до низа протеста и немира и појаве различитих друштвених покрета. Проблем у Латинској Америци је у томе што се тај регион суочава не само са неразвијеношћу већ и са структуралном кризом кредибилитета у демократске и политичке системе. У раду је коришћен историјско-дескриптивни и контекстуални приступ у анализи феномена „ружичаста плимаˮ.

The object analysis of this paper is comparison of democratisation process that occurred in two countries Mexico and Poland. Beside common political past and authoritarian nature-character of previous regime, those countries are different in almost every aspect: geograp­hical position, history, culture and politics. The aim of this paper it to discover the similarities and differences of democratisation process as well as to find to which degree democratisation is a universal process. During the twenty century many countries with previously nondemoc­ratic regimes transformed itself into democracies. That process simul­taneously occurred on distant continents and concerned countries with totally different political and economical regimes. The main reason of studying transition is to uncover the conditions and paths that had led to political democracy. The main purpose of the paper it to analyse and compare democratisation process in Mexico and Poland in the context of wider democratisation theories. The period of reforms between the authoritarian regime and fully democratic state is called in literature de­mocratisation or transformation and should be analysed on two levels. The first one, the institutional, concerns changes in political and eco­nomical system. The second one, the societal, relates to modifications inside society, the impact of institutional changes on political culture of both, ruling elite and opposition.

Предмет анализе у oвом раду  јесте проучавање феномена персонализације и „каудиљизације“ политике, власти и демократије у државама Латинске Америке. У овом региону постоји дуга и дубока традиција персоналистичког, популистичког и аутократског политичког вођства. Основна тема овог истраживања јесте проучавање персоналистичко-аутократске и популистичке парадигме која доминира у готово свим сегментима латиноамеричког друштва. Намера аутора је да појасни све релевантне чиниоце, који доводе до превеликог утицаја појединаца на целокупну политичку сцену држава региона и практично до немогућности његовог искорењивања. У спектар чинилаца који детерминишу модел латиноамеричког персонализма спадају од католичке цркве, војске, безбедносних служби, преко мултирасног и мултиетничког порекла становништва, до постојећег социјалног статуса и нарко картела. Предмет проучавања у овом раду базира се на претпоставци о континуитету јаких, харизматичних и ауторитарних лидера у политичким системима скоро свих држава Латинске Америке. Повод за писање овог рада налази се у ауторитарној традицији овакве политичке конструкције у готово свим државама континента и отпорности персоналистичко-клијентелистичког система владавине у односу на већину егзогених и ендогених фактора.