Миљан Милисављевић

Рад представља критичку анализу стања демократије данас, посебно оних које смо ми назвали крхке демократије. У првом делу рада истакли смо најзначајније карактеристике, као и разлоге њихових слабих институција. Као најбитнија одлика, по нашем мишљењу, је њихова политизација. Такође, утврдили смо сам извор политизације институција, а који се налази у политичким партијама. Показали смо да су оне најважнији политички актер у крхким демократијама, преко којих политичка елита има контролу над читавим друштвом. На примерима учења Симон Веил и Роберта Гудина показали смо два дијаметрално супротна става о улози партија у демократском друштву. Показали смо да недемокртаским деловањем партија у друштвима крхких демократија доводи до феномена ''заробљене државе''. У другом делу рада дали смо свој предлог квалитативног превазилажења стања у крхким демократијама. Он би се огледао у томе да грађани треба да на принципима делиберативне демократије прво утврде агенду приоритетних проблема који оптерећују друштва крхке демократије, а онда и да дају предлоге за њихово решавање. По нашем мишљењу најбољи начин да се то постигне био би истинска институционализација делиберативне демократије.

Рад представља критичку анализу стања демократијa данас, посебно оних које смо ми назвали крхке демократије. У првом делу рада истакли смо најзначајније карактеристике крхких демократија, као и разлоге њихових слабих институција. Као најбитнија одлика, по нашем мишљењу, је њихова политизација. Такође, утврдили смо и сам извор политизације институција, а који се налази у политичким партијама. Показали смо да су оне најважнији политички актер у крхким демократијама, преко којих политичка елита има контролу над читавим друштвом. На примерима учења Симоне Веј и Роберта Гудина показали смо два дијаметрално супротна става о улози партија у демократском друштву. Истакли смо да недемократско деловање партија у друштвима крхких демократија доводи до феномена ''заробљена држава''. У другом делу рада дали смо свој предлог квалитативног превазилажења стања у крхким демократијама. Он би се огледао у томе да грађани треба да на принципима делиберативне демократије прво утврде агенду приоритетних проблема који оптерећују друштва крхке демократије, а онда и да дају предлоге за њихово решавање. По нашем мишљењу најбољи начин да се то постигне била би истинска институционализација делиберативне демократије. Рад је теоријског карактера и блиско је повезан са политичком теоријом, посебно из области консолидације демократије. Као главне методе користе се анализа садржаја и компаративни метод.

У нашем раду указали смо на неке проблеме са којима се суочава теорија делиберативних система, али смо исто тако покушали да понудимо и одређена решења за њих. Пре тога смо укратко приказали досадашњи развој теорије делиберативне демократије, односно три њене фазе. Затим смо истакли основне карактеристике теорије делиберативних система, као треће фазе у њеном развоју, ослањајући се на репрезентативни есеј Џејн Менсбриџ и сарадника. Даље смо детектовали конкретне проблеме теорије делиберативног система, као што је однос делиберативне демократије и јавне сфере, као и проблем односа делиберативне демократије и укључивања и представљања грађана унутар делиберативног процеса. По нашем мишљењу кључни разлог за настанак теорије делиберативног система је немогућност теорије делиберативне демократије да превазиђе реалне препреке унутар демократског друштва, као и проблем представљања. Са тим у вези истакли смо Боманов покушај решења проблема представљања унутар теорије делиберативног система, као и алтернативне приступе теорији делиберативног система Овена и Смита. На крају смо изнели своје виђење горепоменутих проблема теорије делиберативних система и њихових решења тако што смо истакли неопходност да се фокус са делиберативног система премести на делиберативну праксу грађана, тако што би инсистирали на јачању њихових делиберативних капацитета и заузимању делиберативног става.